Slobodan Georgiev: Treba da budemo društvo u kome rade institucije i u kome vlada Zakon, a ne zakon jačeg

Tijana Milenković 2019.
Komentari

U organizaciji Južnih vesti održana je 28. januara konferencija Mediji odgovorni građanima u prostoriji Media i reform centra. U dva odvojena panela, učesnicima diskusije, ali i publici, data je prilika da iskažu svoje mišljenje o temama koje se tiču svih građana Srbije. 

Foto: Aleksandra Ničić

U prvom panelu pod nazivom Mediji i civilno društvo − Gde je granica između aktiviste i novinara učestvovali su: Slobodan Georgiev (BIRN), Maja Leđenac (VOICE), Milan Zirojević (Južne vesti), Stojan Marković (Ozon press Čačak), dok su u drugom panelu pod nazivom Uredništvo i javni interes učesnici u diskusiji bili: Stevan Dojčinović (KRIK), Gordana Bjeletić (Južne vesti), Nikola Lazić (Bujanovačke) i Bojan Cvejić (Danas). Moderator konferencije bio je Mladen Jovanović iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju, a uvodnu reč na konferenciji imao je profesor na Filozofskom fakultetu, dr Zoran Jovanović. U okviru seminara, sagovornici su se dotakli teme građanskog aktivizma, protesta, aktuelne vlasti, medijskog mraka i medija uopšte, razgovarali su o načinu na koji novinari danas izveštavaju, kao i o mogućim rešenjima za izlaz iz trenutne situacije u kojoj se građani Srbije nalaze. O ovim i drugim temama, za naš list je govorio novinar BIRN-a, Slobodan Georgiev.

Jedna od tema seminara je građanski aktivizam. Koliko ljudi zaista zna šta tačno znači biti aktivan građanin?

Slobodan: Ja mislim da znaju. S jedne strane, u celoj Srbiji ima bezbroj nekih organizacija civilnog društva, a s druge strane, kada pogledate jedno 30 godina unazad, videćete da su ljudi bili vrlo aktivni kada god je to bilo potrebno. Ponekad se stiče utisak da građani nisu aktivni, ali to zapravo pričaju ljudi koji su neuspešni u politici, pa se žale kako ljudi ne čuju njihovu poruku. A ako neko ne čuje vašu oruku, to ne znači da ljudi neće da je čuju, nego da vi niste umeli da je prenesete.Tako da mislim da je Srbija zemlja gde ljudi imaju svest o tome šta znači biti aktivan građanin, ali ono što sprečava da to bude vidljivije jeste činjenica da ljudi koji žive u Srbiji nikad nisu imali uređenu državu. Tako da naši ljudi na neki način zaziru od države. Primer toga je upravo selo pored Niša koje je trebalo iseliti na dva dana, dok se ne podigne cisterna koja je pala. Mene je, recimo, zabavila informacija da se se neki ljudi krili i nisu hteli da se evakuišu. Upravo to je, po meni, paradigma ovoga što želim da kažem. Dakle, ljudi ne veruju državi čak i kada treba da urade nešto radi svoje bezbednosti, i upravo to je naša nevolja. Ovde nikada nije bilo dobre države, države koja pruža dobre usluge građanima, i zato ljudi radije idu na Zapad jer tvrde da je tamo sve uređeno kako treba. Znači da nije stvar u građanskom aktivizmu, već u tome da ljudi kada dođu na vlast i preuzmu Vladu, ne uspevaju da naprave takvu državu koja će biti na usluzi građanima. E, to je ono što nama nedostaje, i to ne u poslednjih šest, već u poslednji 60 godina.

50964373 241784483365926 6285919709846044672 n

Foto: Tijana Milenković

Kao što ste rekli, situacija je uvek bila slična. Međutim, da li je sada stanje gore nego nekada, da li je medijski mrak veći i ko je zaslužan za to? Da li je kriva samo aktuelna vlast, ili udeo u tome imaju i razne nevladine organizacije, medijska udruženja, novinari, pa i građani?

Slobodan: Prva stvar je vlast. Ovo nije demokratska vlast. Ovi ljudi koji danas vladaju, njihova suštinska politika je radikalska i to je ono što oni jesu − bivši radikali. Oni demokratiju ne vole. To nije njihovo uređenje. Ovaj čovek koji je predsednik države je demokratiju pomenuo dva puta za šest godina. Kada imate na vlasti nekoga koga demokratija ne zanima, očekivano je da će on raditi protiv svega što bi ta demokratija mogla da bude, i onda na ispit dolaze svi drugi koji nisu vlast. Postavlja se pitanje da li mogu da odbrane nešto ili mogu za nešto da se izbore. Tako da sada nije pitanje šta će uraditi vlast, nego upravo šta će uraditi oni koji nisu vlast, bili to građani, partije ili civilni sektor. Da li oni poseduju tu vrstu spremnosti i sposobnosti da se izbore za ono u šta veruju. Jer ovaj čovek (predsednik) se izborio. On je verovao u to, hteo je to, htro je da dođe na vlast, da preuzme svu vlast i on se za to izborio. Sada treba da se vidi da li postoji alternativa tome. Alternativa koja će reći Ne, mi ne želimo takvo društvo. Hoćemo da budemo demokratska zemlja, da ne budemo korupcionaško-mafijaško društvo, nego da budemo društvo u kome rade institucije, u kome vlada Zakon, a ne zakon jačeg. Mislim da je u tome cela poenta, tako da mislim da je sada na ispitu ova druga strana, jer su ovi prvi osvojili sve, zauzeli sve i rade šta hoće. Od nas svih, koji nismo u toj vlasti, zavisi da li ćemo im dozvoliti da i dalje to rade.

Kako da ozbiljni i objektivni mediji dopru do što većeg broja građana, s obzirom na to da takve medije prate upravo oni ljudi koji već dele isto mišljenje i imaju kritički stav prema vlasti, a ne oni kojima zaista treba skrenuti pažnju na bitne teme, a to su ljudi koji uglavnom prate režimske medije?

Slobodan: To je vrlo teško. To je težak zadatak bez obzira što sada, recimo, ima dosta dobrih medija koji su na Internetu i koje svi mogu da prate, pogotovu mladi ljudi koji su konstantno aktivni na društvenim mrežama. Međutim, vi, kada ste na Internetu, imate i ograničen i neograničen resurs. Neograničen, u smislu da vas mogu da čitaju sa svih strana, i ograničen, u smislu da je veoma teško u toj šumi onlajn portala doći do neke specificne, ciljne grupe. Tako da, ljudi koji su u medijima, treba da urade više da bi došli do šire publike. To je naš zadatak. Nemamo ništa od toga što se žalimo na to što svi ljudi gledaju televiziju i što se informišu preko televizije. To znamo i to je činjenica, ali na nama je da nađemo način da dopremo do što većeg broja ljudi i  da vidimo šta dalje sa tim. Mislim da je ovde stvar toliko otišla u lošem pravcu i mmislim da sve priče ljudi već znaju. Ne znam šta je to što mi kao novinari treba da otkrijemo i objavimo, a što već nije objavljeno, da bi se nešto desilo. Mi možemo najveću korupcionašku stvar da otkrijete i objavite, ali ako tužilaštvo ne reaguje, sve je uzalud. A svi dobro znamo da vlast drži sve te institucije. Takvo je, recimo, naše iskustvo kao novinara koji se bave istraživačkim novinarstvom. Mi objavljujemo istraživačke priče i jesmo na naki način trn u oku vlasti, ali oni su potpuno opušteni jer vide da nema ishoda. Mi možemo samo da se nadamo da će to što smo radili, možda biti osnova neke istrage u budućnosti ako dođe do promene vlasti, a u međuvremenu svi mi novinari moramo da radimo na tome da dođemo do dođemo do što većeg broja ljudi.

Da li u tome onda mogu pomoći društvene mreže, ako uzmemo u obzir da se i na njima uglavnom povezuju ljudi sa sličnim razmišljanjima?

Slobodan: Pa društvene mreže i pomažu i odmažu. Tu se treba izboriti, pogotovu na fejzbuku, sa gomilom lažnih vesti, lažnih i paranoičnih objava. Ako imate puno pratilaca, vi možete da budete medij za sebe i da objavljujete šta god hoćete i ljudi će vam možda verovati. To je stvar za one ljude koji veruju da su neki medijski profesionalci i oni treba da nađu način da sve to prevaziđu i da njihove priče dođu do što većeg broja ljudi. Ako neko može da iskoristi društvene mreže za to, onda to treba da se uradi, bez obzira da li je reč o instagramu, fejzbuku, tviteru i slično. Treba koristiti sve kanale da bi se ta zajednica negovala, proširila i da bi priče koje objavljujemo uopšte došle do velikog broja ljudi, ali da li će te priče promeniti razmišljanje nekih ljudi, to već ne mogu da tvrdim. Na kraju dana, ljudi treba da imaju nekog za koga će moći da glasaju. A mi novinari se borimo za ambijent i mi kontrolišemo vlast. Međutim, možda će neko i pored toga odlučiti da ne glasa ni za koga, nego će reći da su svi lopovi, prevaranti ili da su svi isti.

Kada uporedimo ove proteste koji se trenutno dešavaju sa demonstracijama iz 2000-ih, u čemu je razlika i da li treba nešto promeniti da bi protesti bili uspešni kao nekada? Može li se to uopšte i porediti?

Slobodan: Misim da se to ne može porediti, a i ne treba. Ja sam bio druga godina fakulteta kada su bili veliki protesti i to nema veze sa ovim. Tada je bila drugačija zemlja, drugi ambijent, druga politika, druge prilike i drugi medijski ambijent. Sve je bilo potpuno drugačije, tako da to ne treba porediti. Ovo je sada drugo vreme, ljudi drugačije primaju informacije. Danas kada 20.000 ljudi izađe na proteste u Beogradu, njih 10.000 postavlja objave na društvenim mrežama i to vide milioni, a u to vreme toga nije bilo. Ranije se šetalo svakog dana, pa se iz dana u dan pritiskala vlast. S druge strane, opozicija je tada pobedila na izborima, pa su izbori pokradeni. Mi sada imamo ukradenu slobodu. To je malo šira stvar i to nije lako reći i objasniti ljudima.

Koja bi bila motivacija studentima novinarstva, i uopšte ljudima koji žele da se bave novinarstvom, kada vide u kakvom su položaju novinari i sa kojim se problemima suočavaju?

Slobodan: Ja mislim da je to ogromna motivacija. U ovom tehnološkom ambijentu, ti možeš da zablistaš vrlo brzo. Ranije je novinar morao da radi i do 10 godina da bi došao u situaciju da se negde pojaviš, da nešto kažeš i da te neko pita za mišljenje. Danas, korišćenjem pametnih telefona, tehnologije i stvaranjem jedne zajednice oko sebe, novinar može vrlo brzo da napreduje, ali mora u sebi da ima tu potrebu da traga za istinom, a ne za senzacijom.

Ključne reči: konferencija , seminar , mediji , građanski aktivizam , Slobodan Georgijev , BIRN , društvo ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.