Stevan Dojčinović: Ključna prepreka u Srbiji jeste da vlast iz nekog razloga vidi novinare kao veću pretnju nego opoziciju

Aleksandar Đokić 2019.
Komentari

U organizaciji Južnih vesti, konferencija Mediji odgovorni građanima održana je 28. januara u prostoriji Media i reform centra. U dva odvojena panela, učesnicima diskusije, ali i publici koju su činili studenti novinarstva i komunikologije i predstavnici medija, data je prilika da iskažu svoje mišljenje o temama koje se tiču svih građana Srbije.

Foto: Teodora Stevanović

Na panelima koji su se ticali medija, uređivačke politike i koje su granice aktivizma i novinarstva, govorili su: Slobodan Georgijev (BIRN), Maja Leđenac (VOICE), Milan Zirojević (Južne vesti), Stojan Marković (Ozon press Čačak), Stevan Dojčinović (KRIK), Gordana Bjeletić (Južne vesti), Nikola Lazić (Bujanovačke) i Bojan Cvejić (Danas). Moderator konferencije bio je Mladen Jovanović iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju, a uvodnu reč na konferenciji imao je profesor na Filozofskom fakultetu dr Zoran Jovanović.

Sa urednikom KRIK-a Stevanom Dojčinovićem pričali smo o pritiscima novinara, o tome kako je danas biti istraživački novinar, ali i o pojedinim istraživanjima KRIK-a i o napadima na novinare koji su sve učestaliji ovih godina. 

Kako je danas baviti se istraživačkim novinarstvom u Srbiji?

Postoji baš nekoliko bitnih problema tu i kako ide vreme sve se sužava prostor za istraživačke novinare. Prvi problem je da je sve teže i teže dolaziti do informacija. Ako gledamo praktično, svake godine je teže doći do nekih čak i osnovnih podataka koje država po zakonu bi trebala da nam daje. Novinari imaju taj jedan jako bitan alat koji se zove Zakon za pristup informacijama od javnog značaja, međutim, ono što mi vidimo, jer šaljemo masu tih zahteva, tipa mesečno pošaljemo desetine, da institucije sve manje i manje odgovaraju po tim zahtevima. Sada imamo i odlazak poverenika, Rodoljuba Šabića koji je vodio kancelariju, koja se bavila time da natera državne organe, njemu je sada istekao mandat. Brinem se ko će sledeći doći, jer u nekim drugim slučajevima poput Agencije za borbu protiv korupcije su došli ljudi koji su bili skloni vlasti. Ako se to i ovde desi, to će dodatno otežati, ali praktično vidimo da država sve manje jednostavno želi da daje zvanične informacije, što znači da onda treba mnogo više vremena da se te informacije iskopaju. Za istraživačkog novinara je normalno da izvuče neki tajni ugovor koji ne bi trebalo da bude javna stvar i nešto što vredi da se uloži rada i truda, da nađeš izvore i da nađeš način kako da to objaviš. To je normalno za istraživačkog novinara, ali nije normalno što smo mi počeli da kopamo i da tražimo izvore kako bismo stizali do nekih potpuno osnovnih podataka, to možemo videti i na našem primeru kada sud nije hteo da nam dostavi presudu. Presuda je po svim mogućim kriterijumima javni dokument, čak i kada se završi neki sudski postupak presudu sudija čita pred publikom, pred građanima. Za sve te osnovne stvari kopamo i sve nam više vremena oduzima i to je jedan problem koji je sve jači i država postaje sve zatvorenija tako da je sve teže doći do tih informacija. Isto tako, teško je doći do izvora i uopšte do zvaničnih intervjua. Za nas je nemoguće da dobijemo neki intervju sa policajcem, zato što nas policija ne voli, mislim Ministarstvo policije, ali npr. ministar nikada neće dati dozvolu da pričaju sa nama.

Koje su još prepreke na koje su nailazili Vaši novinari ili Vi?

Ključna prepreka u Srbiji jeste da vlast iz nekog razloga vidi novinare kao veću pretnju nego opoziciju, jednostavno, u njihovim glava tako stoji i onda država troši ogromne resurse da se bavi time. Svi problemi se svode na to da je vlast napravila jednu jako lošu atmosferu za rad novinara u zemlji, gde novinare vidi kao neprijatelje. Vlast otprilike zna gde su granice i to tih granica te i pritiska i ono što radi ti ekstremno otežava posao i nikada nisam bio u ovakvoj situaciji da toliki deo radnog vremena se bavim nečim što nije novinarstvo, nego odbranom od napada, planiranjem kako ćemo bezbedno da komuniciramo, da li nas neko prati.

Radili ste kao urednik CINS-a, a sada KRIK-a i dugo godina ste u novinarstvu. Šta je prema Vašem mišljenju gore − cenzura ili autocenzura?

Kada pričamo o cenzuri, to je kada za mene postoji jasan mehanizam vlasti da cenzuriše medije. To je npr. bilo tokom bombardovanja '99, tada je baš Vučić imao tu ulogu. Stvar kod cenzure koja je jako dobra je ta što je vidljiva. Kod cenzure nemaš mnogo dileme i ti jasno znaš da država ima mehanizam ili osobu koja cenzuriše medije. Ta reč, cenzura, danas se u Srbiji koristi pogrešno, mislim da je u Srbiji danas više pitanje autocenzure, nego cenzure. Autocenzura je mnogo teže uhvatljiva zato što na nju sama žrtva pristaje na tu igru i mnogo je teže dokazati, i mnogo je opasniji oblik od cenzure. Kod Vučića je jasno da je cela igra u tome da on nigde ne ostavi neki jasan trag ili jasan dokaz da može da bude optužen za cenzuru. Mediji u Srbiji su svesni toga šta smeju, a šta ne smeju da objavljuju i to oni sami rade.

Svedoci smo brojnih brojnih napada na novinare. Novi slučaj paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, pa čak i napad na Vašu novinarku, Draganu Pećo, kojoj su provalili u stan. Kako komentarišete te napade i kako se novinari mogu odbraniti od napada?

Novinari ne mogu da se odbrane dok imaju državu protiv sebe, to je praktično jedino da se odseliš. Nema mnogo neke preventive za te incidente. On je radio israživanje na lokalu gde su stvari mnogo brutalnije, mislim da su novinari koji rade u Beogradu na neki način zaštićeniji. Ja pretpostavljam da to nije Vučić naredio već sam predsednik opštine koji se poneo kao kriminalac, a ne političar, koji je angažovao ljude da mu to zapale, koliko vidimo iz medija, i to su neki incidenti koji ne mogu da se kontrolišu, to je poenta priče.

Kako biste opisali današnje tabloide poput Informera, Kurira i sličnih, budući da ste bili na naslovnim stranam istih?

Možda se nisam na najbolji način branio u toj priči. Informer je objavljivao celi serijal o meni, tužio sam ih zbog tih laži i dobio na sudu, ali mi nije bio ključni problem sam napad Informera, ali očigledno ja nisam najbolje uspeo da celu tu priču ispričam, pošto je tako ostala upamćena. Suština svega toga što se događalo jeste da je našu redakciju pratila BIA i da je onda BIA izveštaj koji je sačinila dostavila Informeru, i onda su oni to objavili. To se sve dešavalo u periodu kada smo istraživali Vučića i njegovu porodicu, tako da sam siguran da je to povezano sa pričom koju smo radili. Sem Informera, mislim da je veći problem bio to što je državna agencija BIA bila zloupotrebljena od strane politike, da nas prisluškuju i prate, i da su na kraju to objavili u Informeru. Prijavio sam Informer i državnu agenciju BIU Zaštitniku građana, jer on ima tu moć da praktično da ode i da pogleda papire na osnovu kojih sam prisluškivan, jer su morali da traže dozvolu suda. On može da pogleda i da uzme da izmeri da li su me legitimno pratili ili ne. Sa Informerom smo završili do danas, ali BIA još uvek nije ništa odgovorila Zaštitniku građana. Taj deo priče je mnogo ozbiljniji i teži da se reši. Generalno, uloga tajnih službi u nadzoru i praćenju novinara je tema koja nije dovoljno javnosti podignuta kao problem i mislim da je jedna od ključnih problema koje imamo.

20190128 135502

Konferencija Mediji udruženi građanima; foto: Aleksandar Đokić

Famozna priča Rajski papiri i tužbe ministra Nenada Popovića. Kako se ta situacija trenutno odvija?

On nas je tužio četiri puta za isto. I to je baš bizarno, jer je sud sve to prihvatio. Sve četiri tužbe su mu copy-paste bukvalno. To je trajalo i došao je trenutak da on svedoči, i onda je šest puta odlagao suđenje − ja odem tamo, a on se ne pojavi, jer putuje u Rusiju… Sudije su rekle advokatima da ako se ne pojavi još jednom, mi ćemo da odbacimo tužbu. Čekali smo šta će dalje da uradi, i onda je poslao zahtev da se sva četiri postupka zamrznu dok je on ministar, pa kada više ne bude, da se tada otvore i da se sudi. I što je najgore sada te tužbe treba da mi stoje pet-deset godina i mi smo do naše advokatice tražili da nastavimo sa suđenjima, i sada je to to. Čekamo, mislim da ćemo u februaru imati prvo ročište, i videćemo kako će suđenje da se nastavi, jer imamo sva dokumenta i ne mogu nikako da nas dobiju na sudu, jer je sve bazirano na papirama.

Kako se nosite sa pritiscima? 

Mi radimo kao tim, a mogu reći da je jako bitno da svaki novinar ima podršku svojih kolega. Tako, na primer, ako je Dragana u problemu, onda će se cela redakcija založiti oko nje. Kolege će da prate događaje, slučajeve… Ne možeš sam da se boriš protiv pritisaka, to može jednostavno samo tim. Mnogo je bitno da se u Srbiji više radi na tom timskom radu. Imamo i pritiske na novinare gde vidimo da država ne odustaje od toga, tako da vi kada se bavite istraživačkim novinarstvom, bićete stalno pod pritiskom, jer je takav posao. Ono što je bizarno jeste da najviše pritisaka u Srbiji dolazi od strane države. Ovde je potpuno neverovatno da vi istražujete kriminalce i biznismene i vidite da država zajedno sa njima predstavlja jednu veliku pretnju i nezgodno je raditi u zemlji gde je sama država problem, a onda država koristi različite mehanizme da pritiska novinare. Pre svega, u Srbiji se dosta koristi tajna služba za praćenje novinara, što se desilo i nama, da BIA prisluškuje novinare, pokušava da otkrije ko su vaši izvori. Često se desi i da se svete vašim izvorima, često su naši izvori bili otpušteni ili im država pošalje finansijsku inspekciju u njihove firme. Meni se desilo da je BIA podatke koje je otkrila o meni objavila u Informeru, tako da drugi nivo su ti provladini mediji koji udruženo rade u toj celoj strukturi koji služe da vas javno blate i napadaju. Nije lako, ali kada otputujem na neke konferencije koje se tiču napada i pritisaka na novinare, tipa naše kolege iz Azerbejdžana ili iz Turske, gde je situacija takva da zbog jednog napisanog teksta mogu da vas stave u zatvor, imamo zemlje gde ubijaju novinare, tako da je poprilično stresno i nije lako u Srbiji raditi ovaj posao, ali, opet negde na toj mapi smo negde u sredini.

Šta biste poručili mladim novinarima koji bi se bavili istraživačkim novinarstvom?

Sa jedne strane treba da razumeju da to može da bude uzbudljiv posao, a s druge strane to je posao koji donosi dosta stresa i zahteva ogromnu posvećenost i to je jedna ozbiljna stvar. Ako odlučiš da uđeš u to polje, to polje može da te pojede. Ako ulazite u to, morate da vidite sa sobom da li ste 100% za to, ali ako se stvarno pržite na to i ako vas zanima kako funkcioniše kriminal i korupcija, ako volite da kopate i istražujete, onda je to definitivno jedna od najboljih profesija koje možete da radite.

Ključne reči: KRIK , Stevan Dojčinović , intervju , mediji ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.