Marina Adamović: Možemo da pomognemo tako što ćemo širiti vest o tome

Marija Đorđević 2019.
Komentari

Ona je tu svakoga dana. Videćete je u Obrenovićevoj ulici pored njene Banke dobročinstva, u koju možete da ostavite dobrovoljni prilog za pomoć onima kojima je potrebna. Marina Adamović je niška humanitarka koju ni invalidska kolica, ni kiša, ni sneg neće sprečiti da prikuplja novac za bolesne.

Foto: Aleksandra Ničić

Marina Adamović se već godinama unazad bavi humanitarnim radom i prikuplja novac za bolesnu decu i sve one kojima je pomoć potrebna. Sarađuje sa fondacijama Budi human, NURDOR, Podrži život. Sada u Obrenovićevoj ulici ima i svoju Banku dobročinstva, koja joj znatno olakšava rad, kako zbog vremenskih neprilika tako i za samo prikupljanje novca. Nedavno je, na njen apel gradu, dobila i novo vozilo koje joj sada znatno olakšava da sa jednog mesta ode na drugo. Mi smo upravo o ovome, ali i mnogo čemu drugom razgovarali sa Marinom. Ova humanitarka je takođe govorila o svom humanitarnom radu, o preprekama na koje je nailazila tokom osnivanja i rada Banke dobročinstva, o saradnji sa drugim fondacijama, ali i o tome na koji način možemo i mi biti deo svega toga.

Kome dugujete zahvalnost na Vašem novom vozilu?

MarinaFondaciji za zdravstvo, čiji je osnivač otac vlasnika Banker radija. I Banker radio i ta fondacija su znali da sam ja tražila. Ja sam molila grad da mi obezbedi službeno vozilo. Međutim, niko ništa. A oni imaju tu fondaciju i preko SMS-a na 4141 su prikupili novac. Hvala stvarno svim ljudima koji su se odazvali tome i koji su slali poruke!

Koliko će Vam sada to olakšati da nastavite sa svojim radom?

Marina: Stvarno mnogo znači, zbog vetra, zbog kiše. Već godinama, i subotom i nedeljom idem do Bulevara. Bude malo nezgodno dok odem do tamo i posle budem tamo. E sada je već sasvim druga priča. I ovde mogu lakše da pređem sa jednog mesta na drugo. A opet, moram i stalno da budem tu da bih uplatila, jer ljudi ubacuju novac. 

DSC 03444

Foto: Aleksandra Ničić

Na koje ste sve prepreke nailazili pri osnivanju i radu Banke dobročinstva?

Marina: Pri osnivanju je bilo bezbroj prepreka. Prvo, ja u početku nisam tražila da meni grad da bilo šta, nego samo da mi omogući mesto, a ja bih se sama snašla za ostalo. Stvarno nisam mogla više da sedim onako sa kutijom na ulici. Ljudi bi procenjivali da li stvarno radim to što radim. Posle ne znam šta se tu desilo. Kažu da sam ja tražila prijem kod tadašnjeg premijera, a nisam. Ne znam stvarno ko je to poslao u moje ime. Ja sam bila kao prva primljena. Normalno, dolazim tamo i kaže: Daću joj punomoć. Ja rekoh: U redu, dobiću 5000 evra. Menjaće se zakon i preneće se odmah tih 5000 evra. Začudili su se ovi iz prethodnog sastava opštine Medijana. I usred subote, neradnog dana, oni su zakazali prijem kod njih. Sve moguće medije su pozvali. Nisam znala o čemu se radi. Kaže: Nagrade, nagrade nekakve. I tek su tada našli molbu koju sam ja poslala. I ja pomislim imam negde broj kad sam slala i nađem. Oni onda: Da da, kaznićemo one prethodne radnike. Kaznićete sigurno, nema tu, to su političke igre. Tako je to bilo. U bazi je bilo kompikovano. Koliko već godina sedim ovde na ulici i malo mi je glupo bilo. Niti su ljudi u prilici da to ozbiljno shvate. Sada mi kažu: Ti si se stvarno vezala za fondaciju Budi human. Oni su mi nekako najsigurniji i imaju sajt. Drugo, imam tu silne video-kamere, gde se tačno sve vidi. Videla se i ova banka koja me je podržala, Banca Intesa − to je matična banka. Međutim, kada se banka odselila iz Obrenovićeve u Ulicu Milojka Lešjanina 1, malo mi je bilo komplikovano da idem odavde do banke. Nije daleko, ali ipak sasvim dovoljno da su mi novac nekoliko puta krali. Zbog toga sam se žalila. Slala sam imejl beogradskoj Banca Intesa-i, u kome sam im rekla da u jedinu banku gde sam mogla da uđem sada ne mogu. Tamo nije bilo moguće. Oni su zbog mene napravili mobilnu rampu, koja nije baš najzgodnija. Tamo pri izlasku ja se zakačim točkom i isečem ventil. Odavde do tamo nekoliko puta su me pljačkali. Zato sam zatražila pomoć Credit agricole banke, odmah preko puta moje. Prihvatili su, sve automatski radim, uplaćujem bez provizije preko bankomata. Ubacujem novac u svako doba. Oni dođu kod mene ako treba nešto. I to je baš odlična saradnja.

DSC 0325

Foto: Aleksandra Ničić

Od kolikog su značaja Banci dobročinstva humanitarna izvođenja predstava, koncerata?

Marina: Mnogo znače. U početku, kad su mene pitali, tačnije komunalna policija, da li imam neku dozvolu, ja sam im rekla da nemam ništa. Niti hoću da budem član nekog udruženja, jer bi to značilo plaćanje nekome za rad, a nema šanse da od ovoga zarađujem. Znači, ni sa kim nisam želela da budem u kontaktu. Međutim, posle sam videla kako sam sa pozorištem, Studentskim kulturnim centrom, bajkerima i toliko divnih ljudi počela lepo da sarađujem. Svima njima svaka čast. Divni su. Mnogo mi to znači. Nekoliko puta godišnje radimo te humanitarne predstave, donose novac ovde i odmah uplatim svaki dinar. Bitno je da se širi empatija i da ljudi sami žele da pomognu. Baš su me juče posetili prijatelji, pa smo razgovarali o nekom takmičenju u malom fudbalu. I pozvali su me tamo da idem. Kažem im, naravno, evo kutije. Najviše me raduje što su mladi takvi, što se širi ta empatija − to je najbitnije.

Šta nam možete reći o saradnji sa drugim fondacijama, kao što su Budi human, NURDOR...?

Marina: I sa jednima i sa drugima imam odličnu saradnju, ali i sa Podrži život takođe. Međutim, oni su u početku bili malo sumnjičavi kako ja mogu sama da radim. Kažu da može svako tako da se predstavi. U redu ako tako mislite. Ali posle su videli saradnju sa Budi human i uplatnice na kojima je sve pisalo. Naravno, sad sam njihov član. Sada očekujem da i Bojan Kocić postane njihov korisnik. On je brat Ivana koji je skoro umro, a bolovao je od iste bolesti − spinalne mišićne atrofije. Imali su dva personalna asistenta, međutim, nakon nemilog događaja, Bojanu su to pravo uskratili. On je u invalidskim kolicima i šta god da pokuša da radi, ne može sam. Međutim, treba da skupi još neku dokumentaciju. Primiće ga. Dok je ne dobije, počela sam da skupljam sredstva za njega kao organizator posebne akcije BORBA ZA ŽIVOT (u okviru Budi human). Kasnije će sve biti prebačeno na njegov korisnički račun.

Prema Vašem dosadašnjem iskustvu, koliko je Niš spreman da pomogne?

MarinaLjudi jesu. Jedino da se osvrnemo rukovodstvu. Nikada se nisu odazvali, ni kada sam ih zvala ovde javno, ni preko novina. Ali u redu, takvi su. Ima puno ljudi koji stalno daju. I ovi u dijaspori mi šalju novac preko računa Western Union-a. I sve objavljujem, a to je isto vrlo bitno. Ja stalno objavljujem na Twitter-u. Onaj ko hoće da bude anoniman, može. Ali bitno je da se vidi, da ljudi znaju tačno preko kog linka i stranice se uplaćuje, kao i gde je i koliko uplaćeno. Da ljudi znaju o čemu se radi.

DSC 0328

Foto: Aleksandra Ničić

Na koje sve načine možemo mi da pomognemo?

Marina: Da se širi vest o tome da ljudi treba da učestvuju u takvim stvarima i da budu od pomoći onima kojima to treba.

Šta nam možete reći o blogu Marine Adamović?

Marina: Tu sam objavila nekoliko knjiga. To što pišem posle dođe lakše do izdavača. Ja njemu prinosim, pa onda on ispravi. Zato to koristim, tako mi je lakše, jer mi je malo nezgodno i da putujem i da se bavim pisanjem. Kucam, kucam i sve ide preko toga. Može i ovako elektrosnki da se piše, može i štampano. Štampam samo za one koji baš hoće štampanu knjigu. Što se mene tiče, meni je elektronski mnogo bolje, jer lakše mogu u ležećem položaju da gledam u monitor, nego da držim papir.

Šta biste poručili našem gradu kada su humanitarni rad i ulaganja u pitanju?

Marina: Mnogo još treba da se ulaže. Što se našeg rukovodstva tiče, ili bilo kog drugog funkcionera, to se vrlo slabo radi. Svako koliko može, izvolite. Ja svaki dinar odmah uplatim. Oni koji malo više mogu da daju, dođu i ostave oko četiri-pet hiljada. Svaka čast i njima. Ima i onih koji ne mogu, ali daju po deset dinara. U redu, svako koliko može, ali moramo da budemo složni. Nikad se ne zna kome to može da se desi. 

Postoji li nešto što biste želeli da podelite sa našim čitaocima, a da Vas nismo pitali?

Marina: Svako bi mogao da ukuca 330 i pošalje SMS na 3030. Bio bi od pomoći našem Bojanu, a i svima ostalima posle kojima pomoć bude bila potrebna. Borba za život!

Ključne reči: marina adamović , hunanitarka , Humanost , banka dobročinstva , intervju , fruštvo ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.