Deca su ukras sveta, ali telefoni postaju njihov svet

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Vraćanje u detinjstvo uglavnom u svima nama budi lepe uspomene i mnoga sećanja. Gde su deca, tu je i igra − oduvek je bilo tako. Verovatno svako od vas ima negde na tavanu neku staru kutiju u kojoj čuva po neki autić bez točka, barbiku bez jedne ruke ili noge, stare bojice i flomastere ili loše obojene bojanke. Verovatno vam se nekada desilo da baš na dnu te iste kutije vidite i male, sićušne figurice i po neku kockicu koja ume da broji samo do šest. Oni osamljeni delovi čuvene igre iz detinjstva koji čuče na dnu kutije odvojeni od ostale ekipe sa kojom su davno drugovali. Stara igra, je oživela zahvaljujući tehnologiji, ali dobila je svoj novi oblik i probudila nova pitanja.

Foto: people.com

Igra Ne ljuti se čoveče bila je deo detinjstva mnogih generacija. Ova igra bila je namenjena za dva do četiri igrača. Svaki igrač ima mogućnost da odabere četiri figurice iste boje. Cilj igre je sve svoje figurice dovesti na cilj, odnosno, dovesti svoje figurice do kućice. Igru započinje igrač bacanjem kockice. Na početku igre ima pravo na tri pokušaja, ali samo na početku igre. Kad dobije čuvenu šesticu, jednu svoju figuru postavlja na start, zatim baca kockicu još jednom i pomera se za toliko polja koliko je pokazala kockica. Nakon svake šestice igrač ima pravo na još jedno bacanje, može startovati sa još jednom figurom ili se pomera za onoliko polja koliki je zbir oba bacanja. U slučaju da igrač stane na jedno od posebno označenih polja, mora postupiti prema uputstvu na tom polju. Ako igrač mora stati na polje na kojem je već saigrač, igrač izbacuje figuricu saigrača, koji mora ponovo startuje sa šesticom, ali ima pravo na samo jedno bacanje, jer je igra već u toku. To čekanje šestice nekada traje dosta dugo. Na cilj se ulazi kada kockica pokaže tačno onoliki broj, koliko je polja igrač udaljen od cilja. Ako je igrač dva polja udaljen od cilja kockica mora pokazati broj dva označene na kockici, ako pokaže više, igrač ostaje na mestu i čeka novo bacanje.
Ovako detaljno objašnjavanje poznate igre delovaće smešno iz ugla posmatrača koji je uz ovu igru provodio skoro svaki dan svog detinjstva. Međutim, kada biste sagledali najrealnije, šta mislite, koliko dece koja odrastaju u ovom brzom svetu tehnologije i informacija, igra ovu igru, na onaj, tradicionalan način? Veoma malo. Možda je i ne igraju. Pozitivna strana tehnologija naravno da postoji u svemu ovome. Omogućila je da ova igra ne izumre, već da nastavi da postoji preko aplikacije na mobilnom telefonu. Zahvljujuci tome, a i internetu, osobe koje su udaljene kilometrima mogu igrati ovu igru preko mreže i ne moraju biti na istom mestu u isto vreme. Donela je nova pravila i novitete, i osvežila tradicionalan način igre. Pravo pitanje je, da li je tu još uvek ona ista čar koja je postojala između dece nekad? Čini se da to što je nekada postojalo, tehnologija ipak ne može zameniti.
                                                                                   msm sp cedar box closed orig                                                                                                                                                          nFoto: pointtrophy.com

Ova igra samo je primer kroz koji se može videti razlika između detinjstva kakvo danas deca imaju i detinjstva kakvo su starije generacije imale. Nešto ipak nedostaje. Tehnologija raste i razvija se mnogo brže od prosečnog deteta. Deca danas poseduju telefone koji su veći od njihovog kapaciteta pamćenja svih informacija sa kojima se suočavaju na internetu. Prilagođavaju se dobu u kom žive kao što smo i mi radili nekada. Mogli smo bez telefona, jer tada telefon na neki način za nas nije ni postojao. Deca danas to ne mogu, jer telefona ima previše. Samim tim, previše aplikacija, novih igrica, novih modela. Dete je bačeno u svet ubrzanog razvoja koji je mnogo koraka ispred njega. Roditelji mogu imati uticaj na to koliko će njihovo dete provesti vremena na pametnom telefonu, ali ne mogu na neki način zabraniti da ga koristi. Bezvredno je vraćati se na onu frazu Kad sam ja bio dete Ovo dete danas nije živelo tada. Iako je roditeljima ipak, kada je ovakva situacija u pitanju, najteže.

Čini se da je njima, kao i svima onima koji teško prihvataju činjenicu da deca sve ranije imaju mobilni telefon, preostaje da se vrate na onaj isti tavan, pronađu svoju staru kutiju i pokažu deci deo svog detinjstva i ispričaju sve svoje uspomene koje sa tim igračkama dolaze. Deca nisu birala u kom veku, godini ili mesecu će se roditi. Odrasli su ti koji o tome odlučuju. Uvek postoji rešenje da se detetu bar na neko vreme stvori nešto što će zameniti moblini telefon. Reći ne detetu nije ništa strašno.

Možda će pomoći neka nova fraza… Ne ljuti se čoveče, možeš biti pametno dete, čak i ako provedes neko vreme bez pametnog telefona. Dođi da otvorimo kutiju.
Svakog dana po jedna igračka, jedna priča, jednako je manje provedenog vremena uz telefon.

Izvori: wikipedia.org

Ključne reči: it , telefon , tehnologija , Deca , detinjstvo , uspomene , roditelji ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.