Reka nije član nijedne političke stranke

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Da li se sećate prvih časova geografije? Da li se sećate priča o tome koliko je priroda jedno ogromno bogatstvo, koje nam je dato da uživamo u njemu? Sećate li se trenutaka kada ste se prvi put prošetali šumom, osetili miris trave i drveća? Šta je sa planinama koje vas stalno podsećaju koliko je priroda snažna, sa cvećem koje se probija ispod kamenja i raste i živi? Da li ste osetili ovu lepotu makar u jednom trenutku? Da li znate ko je pokretač ove lepote, jeste li se ikada zapitali? Ona. Voda. Snažni talasi koji svojom jačinom pokreću ceo naš svet, nas same. Šta biste da vode nestane? Da. Znate šta bi se onda dogodilo.

Foto: Ljubica Slavković

Znate, oduvek sam volela vodopade. Prvi vodopad koji sam videla bio je u selu Crvena Jabuka. Nalazi se u Babatalskoj dolini, pa otuda i naziv. Inače, pritoka je reke Tegošnice. Sada ni ne znam da li uopšte postoji, jer odavno nisam bila tamo. Verovatno još uvek diše, nekako. Sećam se da je bilo veoma teško doći do njega. Staza je bila strma, reka brza i bilo je mnogo drveća. Stabla su bila jedina ruka za koju sam mogla da se uhvatim, hodajući ka vodopadu. Trebalo je dosta vremena da se stigne do njega, ali je vredelo. To je bio veliki vodopad, a ja sam bila samo malo dete. Popela sam se na kamen i približila mu se. Tada sam shvatila koliku moć voda sa sobom nosi. Kapljice su letele svuda, odbijajući se o kamenje. Detetu koje je prvi put videlo tako nešto, rodio se osećaj ljubavi prema vodopadima. Prema vodi. Još od tada ta ljubav postoji. Nekoliko godina kasnije, posetila sam par vodopada na Staroj planini. Osećaj je bio isti, iako više nisam bila ono malo dete koje je plavim očima gledalu onu bistru vodu. Osećala sam se isto. Ispunjeno, srećno.

Za razliku od vodopada, moje prvo kupanje u reci je išlo u drugom smeru. Nisam znala da plivam i sa tom istom činjenicom sam ušla u vodu. Umalo se nisam udavila. Shvatila sam da je reka nešto neuhvatljivo i da se sa njom ne treba šaliti. Biti slabiji nije sramota, biti nerealan i ambiciozan, kao ja u tom trenutku, i jeste na neki način. Od tada, nikada više nisam prišla reci gde je njena dubina više od pola metra. Ja sam je se plašila, a zahvaljujući njoj sam iste godine naučila da plivam. Shvatila sam, još onda, vodi je mesto u koritu, a neplivačima pored njega. To je bila jedina pouka koju sam izvukla iz ove priče.
Kako su godine odmicale, odlazile su i reke sa njima. Ne istom brzinom, ali ipak jesu. Korita više nisu ista kao pre, a nisu ni vodopadi. Postoje, žive, radujem im se. Ali nisu više ono što su bili nekad. Da li znate ko je možda kriv za to? Ja znam. Ljudi, naravno. Koliko god mi sebe nazivali nesavršenim bićima, koja su sklona da greše u životu, preterali smo u tome. To više nije opravdanje. Reka nije ta koja pije svoje vode, čovek je taj koji je svakodnevno ispija. On je taj koji umanjuje njenu vrednost. Guši je, isušava.

Šta biste bez vode i kuda? Kako biste preživeli makar samo jedan dan u prirodi bez ičega, kamoli bez nje? Kako biste našli put onom taktikom: prati reku i stići ćes do puta? Kako biste pojeli bilo koji plod u tom trenutku? Nema ga, ne bi postojao, ne bi se rodio, jer nema vode da mu da tu mogućnost.
Sami znate koliko dana čovek može bez vode. Neko ne bi mogao nijedan. Zašto je onda shvatate olako i ne obraćate pažnju na to koliko je sve manje ima? Zašto su suva korita postala samo pejzaž koji posmatramo kao da je na platnu? Zato što smo postali pasivna i lenja masa, koja je darove prirode dobila olako, iako ih ta ista masa može olako izgubiti. Kao da su se svi uspavali.

Međutim, u svem ovom crnilu, postoje ljudi koji ipak poznaju prave vrednosti života. To su oni koji ovakva bogatstva brane, ne daju ih i žele da ih očuvaju. Ljudi brane reke zato što su uz njih odrastali, sjedinili se sa njima. Uz njih gubili, ali i dobijali u životu. Koliko samo tajni jedna reka sa sobom nosi! Koliko je samo pesama i priča nastalo zahvaljujući njihovom postojanju! Reci nije mesto u cevi, reci je mesto u svom koritu i sa svojim ljudima. Ribe u rekama imaju svoje domove, ptice svoje plenove, pisci svoje inspiracije. Cev je ovde svakako suvišna. Postoji mnogo načina kojima može biti ostvarena proizvodnja struje, vode dovoljno trpe kako bi ljudi uživali.

Reka nije član nijedne političke stranke, jer je reku nemoguće na takav način ukrotiti. Reka je uzimala od ljudi, ali im je više dala. Reci nije potreban vođa, nju vodi njen tok. Reka nije član nijedne političke stranke, ona ima svoje samostalne pokrete, ciljeve, pobede.
Veoma je tužna istina da se sada sve okreće oko politike. Ako neko želi da spasi reku, to znači da taj neko želi da spasi i sve ljude. Kako ćete se žedni baviti politikom? Gde ćete na odmor, jedino u pustinju? Branite vredne stvari dok postoje, jer će sutra već možda biti kasno. Možda ne baš za vas, možda za vašu decu ili unuke. Pratite reke, naći ćete pravi put, neko je to odavno znao.
Mi prirodu možemo koristiti, ugrožavati je, ne ceniti. Možemo se boriti sa njom, nekada je savladati, ali ne možemo je pobediti.

Ono dete u meni tuguje, jer je njegov vodopad skoro presušio, ali to neće videti svako. To neće ni razumeti svako. Kada jednog dana priroda krene da tuguje, kada nam ne ostane ni ono malo vode da operemo slani ukus sa lica koji je nastao od naših poslednjih suza, biće kasno. Prolaziće vreme, kajaćemo se, moliti. Svađati za poslednju kap vode koja je ostala u nekoj flaši. Mučićemo se i onda, nećemo imati više snage. Bićemo previše žedni, iznemogli i skoro mrtvi. Tu, baš tu, nastaće naš kraj. Tada će biti kasno za sve, čak ni suza više neće biti. Mrtve duše ne mogu da plaču. To već i sami znate.


Ključne reči: Reka , POLITIKA , Voda , priroda ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.