Ispraćaj

Sara Milanović 2019.
Komentari

Zar je dotle došlo? Mislim da će se uskoro vratiti tradicionalni ispraćaji, nekada poznati u našem narodu kao trenutak kada se momak šalje u vojsku. To se polako pretvara u pravu gozbu, muziku, kolo, smeh, poklone, zagrljaje i ponos na licima roditelja, kao i njihove ispražnjene džepove, samo radi pravljenja ovakvog velikog slavlja nalik svadbi, ali ne mari, valja se!  Međutim, sada to ne bi bili ispraćaji u vojsku, nego ispraćaji u Nemačku, Austriju, Belgiju, Ameriku ili gde god, samo da nije ovde. Ali momak ode, pa se bar vrati kući kao vojnik; a oni koji su se selili, dolaze samo tokom godišnjih odmora, a i to, ko zna...

Foto: privatna arhiva

To je jedan novi svet, imaćeš tamo sve što ovde nisi… Upoznaćes drugačije ljude, steći nove prijatelje i zarađivaćeš, sine! Šta ti ovde drugo preostaje? Ne brini se za nas, bićemo mi dobro, samo se ti tamo lepo smesti pa nam se javi kad budeš mogao!

Ali mama, plašim se!

Nema potrebe da se brineš. Samo polako i glavu gore! Biće tebi tamo dobro.

U tom momentu pristiže autobus, oni se grle, vozač pakuje kofer, vrata se zatvaraju i sin maše sa prozora, a majka ga pozdravlja širokim osmehom. Autobus nije stigao ni do prvog semafora (ma samo što je krenuo). Vidim osmeh koji nestaje i pretvara se u neutešni jecaj. Ona vrišti, prijateljica je grli i vodi ka autu i oni odlaze. Muk. Vozila prolaze kao da ničeg nije bilo. Pas koji je tu bio i dalje leži, kao da nema nijedne brige na svetu. Devojka pored mene sa slušalicama u ušima gleda u telefon, a ja nekako, još uvek u šoku, gledam u pravcu majke u kolima koja odlazi.

Čemu sam ja to upravo prisustvovala? Ne znam da li sam više bila potresena strahom mladića kome se očigledno ne ide ili snagom žene koja je izdržala da ostane jaka, taman toliko da on ne vidi njene suze. Odmah me je to podsetilo na suze u oku moje mame, koja je samo dan ranije na isti način gledala moju sestru i mene u našoj dnevnoj sobi, u potpuno običnom trenutku, koji je učinila neobičnim i od njega napravila posebnu uspomenu. Tada je naše čavrljanje prekinula zagrljajem i rečima: Pa vi mi već sutra idete. Kao i taj dečko sa stanice i moja sestra svoje dane provodi u Nemačkoj umesto u Srbiji.

Zar to mora tako? Nije njihova volja bila da odu, naterali ste ih! One koji su ostali često čujem kako maštaju o tome da i oni odu negde preko i kako ovde, realno, ne može više da se živi. Doveli ste nas do tačke da se borimo sami sa sobom, sa srcem koje želi da ostane i razumom koji zbog opstanka mora da ode u nepoznato, tuđe, da priča i sluša neki drugi jezik, da za sobom ostavi porodicu, prijatelje, uspomene, dom.... Kažu da nada poslednja umire, a u meni je nekako umrla dok sam gledala tu majku kako ispraća sina, govoreći mu reči utehe koje ni nju samu ne mogu da uteše.

Ključne reči: kolumna , ispraćaj , sara milanović ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.