Kuj sam ja i kude sam pošl?

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Kvo ima po vaš kraj? Kuj se s koga uzel, kuj se s koga porčkal? Pri nas nema ništa. Upališe nam skoro svetleću fontanu pa se, ete, radujemo ko što se deca raduju na vašar kad vide ringišpil. Ali, ubavo svetli i vodata prska kude si oče. Ja ju vido na sliku, da se ne lžemo. Toj je nova situacija pri nas. Svi smo se zaradovali, pa ete, da se i ja povalim na našći jezik kako se mlečko mesto obogatilo za jednu fontanu. A vi, kvo če kažete? Ućutali smo se mnogo pa nas gospodsći jezik ponel i zaboravimo i kvo pričamo i odokle smo došli u pogolemi gradovi.

Foto: Ljubica Slavković

Dans pričamo na naš fakultet kako se priča pravilno. Zamajamo se, raspletomo jezik, i to ode mnogo daleko, pa se seti da spomenem moje malečko mesto odokle sam došla i kude sam naučila da pričam po ovakv dijalekt. Nemam ja ništa protiv fontanutu što svetli na sred park. Ako je ubavo, nek je ubavo ali mogla je i porano možda da proradi. Nije ona tolko ni bitna, toj sam samo spomenula čisto da se povalim da nesmo tolka sirotinja i da imamo i mi nešto. Od drugo bi ja pričala, ovoj sam samo rekla čisto da vi pozdravim. Sečate li se kad se prvi put otišli u neki grad, a ono, nekvo čudno pričanje oko vas. Razbirate sve, ali nekvo vam tuj bš nije jasno. Nekvo drugačije orate. Desilo vam se to sigurno iljadu puta, da se ne zebavamo, neče se lžemo sa da smo nekva gospoda koja turi šešir na glavu pa s koferat šeta po autobuske stanice. Mada, znam da se i s običan govor snajdete uvek, kvo je toj tolko pa teško, pituješ, poodiš malko i put se najde.

Najviše poludejem kad mi neći kaže da su ljudi koji si po svoj dijalekt pričaju malo zaostali, pa glupavi il da ne umeju nikoga ništa da nauče. Pa kvo je s onija ljudi što ni naučiše kako ložicu da držimo, kako leb da jedemo, kako krevet kude spimo da namestimo? Naučili su nas po naš jezik i sva slova, sva trijes što znamo. I da računamo, pa sve onej računske operacije savladamo. Kvo je s nji? Ja podržavam toj, da svi koji se školuju trebe da orate onaka kako trebe. Mi se našalimo, pa tija govor zovemo gospodsći, iako neje. Sve u svemu, neču da prihvatim da naše pričanje trebe da nestane, da bi se prilagodili, iako se prilagođavamo kad za toj ima potreba. Možda če nekome da bude smešno svo ovoj moje pisuvanje, ali neka. Poenta neje smejanje, poenta je pričanje koje je jedn del od čoveka s koji je rasal. Ne trebe da nestane, mora da si živi s čoveka i da si čovek živuje s toj isto pričanje.

I kad kažu, ovija pa s jug, kako si pa pričaju, Bog da te sačuva. Niste svi takvi, nije poenta ovde prozivanje, nego kazuvanje. Mora da si ju ima nekva čar, koja če da ni razlikuje malo. Pa nekada kad se zberemo na pivo, da si podelimo  muće i radosne rabote, po našći. Uz kave, raćiju, banicu i sirenje, kako dolikuje. Vrtim se u krug i ništa na kraj ne reko, samo pokuša nekvo da kažem, a sve mi nekako deluje razvrljano. Ne znam kako se vam čini,  al se nadam da ste razbrali da trebe da si čuvate onoj što vas razlikuje od drugi, toj je pričanje. Toj si je vaše nekvo i toj nići ne može da vam ukradne.

Znam da je obrazovanje jedna od najvažnijih stvari u  čovekovom životu, tu spada, naravno, jezik. Čovek mora da govori standardnim jezikom i mora poštovati sve ono šta ide uz jedan jezik. Obrazujemo se kako bismo jednog dana obrazovali nekog drugog, to je normlano. Međutim, ja duboko verujem da svaka osoba ne sme da zaboravi odakle dolazi a samim tim i da ne zaboravi dijalekt koji se govori u području gde je neki čovek rođen. Naš govor je deo nas, naše kulture, postojanja i on je nešto što nas opisuje i dodaje određene karakteristike. Učite, radite na sebi, na jeziku, ali nikad ne zaboravite reči koje ste naučili baš na vašem dijalektu. Uvek će biti deo vaše male slagalice.

I kvo sa, ja završi ovoj što pokuša da vam kažem. Kratko je, nisam dosadžuvala mnogo izgleda ovaj put. Kvo ima kod vas na jug? Znam da ima svašta, al ne sramujte se da kažete, ovaka, ko što ja pokuša. Neče jutre nići da vas mrzi što ne pričate onaka ko što neći oče. Ubavo je da si imate nekvo što je vaše i nemojte da zaboravite odokle ste došli i kuj vas je, i kvo naučil. Možda je našijat jezik mlečak i nekome smešan, ali toj neče da bude važno kad jedn dn pošaljete na roditelji razglednicu iz svet, i kažete hvala što ste me naučili sve što znam i što ste me naučili da pričam. Ćutanje u život, neče mnogo da pomogne. Ionaka smo svi isti, neče sutra leb sam da padne na astal nikom. Svašta če ispričamo dok se ne najdemo jdn dn na isto mesto. Mnogo je važnije da se poštujemo, a reči, same če si najdu mesto kad si s pravi ljudi.

Ključne reči: Dijalekt , Govor , Jezik ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.