Crveno, crno, gavran i ja

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Nisam želela da idem nigde. Samo sam hodala. Ne sećam se sada ni kuda sam se uputila tada. Možda, negde. Blizu mene, sa moje desne strane, videla sam gavrana na zidu. Visio je. Nije bio obešen. Nije visio on, nego je zapravo visila slika njegova. Tako crna, mračna. On je bio crn, mračan. Gledajući malo duže u jednog gavrana, videla sam još mnogo njih. Svi su bili crni, sve je bilo crno. Bilo je krvi. Crvena boja je šarala tamne predele onih crnih nijansi koje je nečiji šareni um stvorio. Možda sam tada i ja bila crna, iako sam, možda nosila crvenu haljinu? Zašto toliko crvenila na jednoj crnoj slici? Zar crveno nije ljubav, a crno, navodno tuga? Ja nisam mislila tako, niti sada znam o čemu mislim.

Foto: Ljubica Slavković

Nikada do tada nisam ušla ni na jednu izložbu slika. Možda nekada davno, iz nekog drugog razloga. Činilo mi se da galerije dosađuju, da tamo moram mnogo da razmišljam. Mada, ionako razmišljam mnogo. Kao što sam rekla, nisam želela da idem nigde. Sećam se tog dana, ali ne i razloga moje duge šetnje koja nije imala smisla. Svratila sam samo zbog gavrana, u onu galeriju u centru grada. Samo zato što sam ga videla. Visio je. Nije bio obešen, visila je njegova slika. Ili je visio neko drugi?

Ušla sam unutra, sve je bilo mirno. Bilo je nekoliko ljudi. Zurili su u one slike razmišljajući, a ja sam se samo pitala, o čemu? Nekako je sve bilo crno. Opet je bilo mnogo krvi. Činilo mi se, kada god bih zatvorila oči, videla bi one silne brzoplete kapljice, poput onih iz Tarantinovih filmova. Kao da sve pršti. U nekim momentima previše crno, a u nekim, previše crvenila.

Danas smo, na fakultetu, spomenuli te iste gavrane. Činilo mi se da ih se više ne sećam. Da sam ih zaboravila. Prevarila sam se. Bilo je dovoljno spomenuti, samo spomenuti ih, i setila sam se. Čudno je, kako se nikada nisam setila tih istih slika kada bih videla žive gavrane dok lete? Bili su mi nevidljivi, iako borave na terasi gde pijem kafu. Vole da beže kada me vide, iako deluju snažnije od mene. Crni su, ja sam nekako bela, možda zbog toga. Možda mi zbog toga deluju snažnije.

Obično se plašim mraka, sve one crnine u kojoj ponegde svetli po neka zvezda. Male su zvezde za onoliki mrak, a ipak zrače, probijaju se. Bojim se Hičkokovog filma Ptice, iako ga nikada nisam gledala, samo zato što znam da je kultni horor film. Volim pesmu Mejdena, iako govori o strahu o mraku. Volim da nosim crnu boju, jer se tada osećam mršavije. Plašim se sobe gde nema svetlosti i momenata kada ne vidim vrata. Volim crnu kafu, ali ne volim crne kutije. Volim crne ljude, crni humor, crne oči, crne pse, crno pivo. Ne volim crnu loptu na bilijarskom stolu. Ne umem da igram bilijar. Ne volim crno-bele filmove. Opet su crni, nekako. Volim crne patike, jer ih je teže isprljati... Volim i ne volim mnogo toga. Neodlučna sam samo u vezi sa crnim gavranima. Volim ili ne volim crne gavrane? Ne znam.

Bilo je mnogo krvi na tim gavarnima. Čini mi se, čovečje krvi, možda ljudske. Nekakva razapeta krv koja se prostirala na manjim površinama slike, a ipak je bila tako velika, jaka. Gavrani su bili jaki. Nešto su govorili, a slikar im je dao tu moć.  Govorili su svojim postojanjem. Okačila bih te iste gavrane na zidu svoga stana, kada bih ga nekada imala. Ta slika bi stajala u vidljivom delu stana, meni najvidljivijem, ne drugima. Meni. Ta ista slika, imala bi crni ram, ne zato da bi se uklopio uz sve, nego eto, jer je crn. Volela bih da drugi tu sliku vide, baš u mom stanu, a da ne budu želeli da me pitaju zbog čega je imam. Da to bude nešto moje, a ipak delimično vidiljivo svakom. A ipak moje, a nekako tuđe, ali ne i svačije. Volela bih da ne moram da objašnjavam zbog čega je imam, zašto je čuvam i volela bih da me niko ne pita ništa. Da to bude nešto moje, a ipak delimično vidljivo svakom. A ipak moje, a nekako tuđe, ali ne i svačije.

Nisam želela da idem nigde. Samo sam hodala. Ne sećam se sada ni kuda sam se uputila tada. Možda, negde. Blizu mene, sa moje desne strane, videla sam gavrana na zidu. Visio je. Nije bio obešen. Nije visio on, nego je zapravo visila slika njegova. Tako crna, mračna. On je bio crn, mračan. Zar i ljudi nisu takvi, nekad, nikad, često, ponekad, možda, uvek...?

Nije bio obešen, visila je njegova slika, ili je visio neko drugi?

Ključne reči: kolumna , platno , mestnost , gavran , crveno , crno ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.