Rođendanska želja mi je da verujete u mlade ljude

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Vama koji ste odrasli veoma je lako da kažete da je jednostavno živeti u dvadesetim godinama života. Za vas starije, mi smo nezreli, mladi, neiskusni. Za vas, možda ne za sve, nekako jesmo samo mladi ljudi kojima je lakše nego vama. Za vas smo, možda, samo nezrela bića koja nisu doživela dovoljno. Možda smo ljudi koji ne znaju šta žele. Ja ne znam šta mladi misle o tome. Znam šta neki misle i znam da je meni sutra rođendan. Dvadeset i drugi. Mlada sam, zar nisam? Ja ne znam šta ću biti do narednog rođendana. Da li vi stariji znate šta ili kakvi ćete biti naredne godine? Do svog rođendana? Ne znate. Isto kao što i ne znate šta je u glavama mladih. Ne znate šta je u mojoj. Mnogo znate, sa jedne strane, dok sa druge strane ne znate dosta toga. Mnogo toga vam izmiče, iako ste stariji. Izmiču godine, što vam je najbolnije. Izmiču i mladi. Vaši. Toga niste svesni. Da jeste, bilo bi drugačije.

Foto: Ljubica Slavković

Vremena su se promenila. Imali smo tu sreću ili nesreću da živimo u drugačijem dobu nego što ste vi stariji. Imamo je još uvek. Sreću ili nesreću. Pitanje je da li umemo sve ono što nam se pruža da iskoristimo. Neki znaju, neki ne znaju. Isto je i sa vama starijima. U svoje vreme znali ste da iskoristite dobre stvari koje su vam se pružile, ali neki od  vas i nisu. Bilo je drugačije. Sada je drugačije. Vaše priče, priče starijih, to najbolje pokazuju. Vi ste nekada bili mladi. Vi ste nekada bili deca, tinejdžeri, studenti. Vi ste nekada imali slične ili iste želje i snove. Razlikovalo se dosta toga, naravno. Možda i nije. Šta znam, teško je reći. Ako se to izostavi, svi vi ste želeli nešto bolje. Želimo i mi. To bolje želimo i mi mladi. E, to bolje koje je moguće, zaustavljate baš vi, možda ne baš ti koji čitaš ovo sada, možda je to neko pored tebe.

Više ne umem da objasnim šta zapravo sprečava mlade da sanjaju. Ne samo da sanjaju, da žele. Te iste mlade ljude čujem svakodnevno. Više nije bitno gde, nije bitno kada, bitno je šta čujem. Istovremeno, neke od vas, starije, ne viđam stalno, ne slušam vas. I ne moram. Mnogo vas misli isto. Nekada je dovoljno samo jednog da čujem. Usadili ste u sebe ono na šta ste navikli. Nekada. E, baš sve to, čuje cela naša zemlja. Vama je teško da promenite mišljenje dok je nama mladima veoma teško da se naviknemo na to vaše. Nikako da se razumemo. Možda zvučim surovo kada kažem da ćete vi stariji uskoro nestati. Zgaziće vas godine, uspomene, bolesti. Zgaziće vas silne životne nervoze i panike. Zgaziće vas život. Gazi i nas mlade. Za nas još uvek ima nade zato što su godine pred nama, dok su vaše iza. Šta je pred vama jedino ostalo, stariji? Mi. Kada nestanete, vaš korak će postati naš a mi ćemo vaše korake pamtiti.

Stariji pate jer su napustili mnogo toga u životu. Svako od vas je napustio nešto zbog dece, mladih. Neko svoj dom, imanje, selo. Neko posao, karijeru ili lagodan život. Neko od vas starijih je ostavio iza sebe propali brak i razvod. Neko je samo odustao od svega. Neko se još uvek bori. Hiljadu slaganja i neslagnja. Hiljadu razumevanja i nerazumevanja. Vi stariji ste uradili nešto. Nešto zbog čega vas treba ceniti, mnoge. Međutim, došlo je vreme da pustite mlade da urade mnogo toga. Vreme je da se vi stariji povučete.

Pustite nezrele i mlade ljude da se bore. Zašto? Da bi sutra bili zreli i stariji. Nisu svi mladi ljudi neradnici i lenji. Ima i takvih, naravno. Međutim, nisu svi. Nisu. Mladi nemaju dovoljno prostora. To malo što imaju se gubi jer vi stariji ne odustajete, dok mladi ne razumeju zašto se borite. Pustite mlade nekada i da zavladaju čak i onda kada ste svesni da greše. Vi ste nekada grešili. Greške se ponavljaju. Na njima se uči. Preokupiran prostor starih ideala i zamisli ostaje star. Doneo on dobar ili loš ishod, ostaje star. Starost bledi. Prošlost kad-tad izbledi. Vi to najbolje znate.

I ne bih da glumim, ovo se najviše odnosi na penzionere. Na vas koji, budimo iskreni, živite sa ubeđenjem da je penzija dovoljna da bi sve dobro funkcionisalo. A ne funkcioniše. Ništa ne funkcioniše dok se vi pitate, a ima vas mnogo, ima i nas mladih, samo smo raštrkani. Iskreno, odvojeni. Vaši mladi ljudi su otišli. Vaša deca odlaze. Daleko. Ne zato što je teška borba sa vama, već sa vašim ubeđenjima.

Niste svi isti, ali vas je mnogo. I mi mladi, nismo svi isti, ali nas je sve manje. Krivim nas za hiljadu stvari, ali nas branim za milion. A vas starije obrnuto. Neke od vas. Neke od nas. Mrzim da generalizujem. Tuga je za neke stvari možda podjednaka, ali budućnost nije. Ne ostavljate nam ono čega se bojimo i odričemo. Bolje nam ostavite ništa. Ništa je lakše da se podnese. Mnogo lakše nego nešto što postaje razlog odlaska odavde. Vi stariji treba da održite put ka ostanku, zar ne? Težak je opstanak uz vaš uticaj. Pustite mlade da biraju. Nismo mi toliko loši kao što kruže priče. Ja još uvek verujem. Možda je povlačenje vas starijih, većine, jedini način da mladi pruže par koraka napred. Ako nije, svakako će nam jednog dana starost pokucati na vrata. I vama i nama. Pitanje je ko ima više vremena da nešto promeni. Meni je sutra rođendan. Imaću dvadeset i dve godine. Rano je za penziju, logično, nemoguće. A vi, vi ste stari da budete većina, zato nemojte. Vreme je za druge stvari. Lako je sa dvadeset i dve jer tada možeš u životu sve. Nekim ljudima nije. Znam da nije. Ja ću to saznati sutra.

Sutra je jako važna stvar. Sutra je budućnost.

 

Ključne reči: kolimna , rođendan , budućnost , prošlost , mladi , stariji , penzioneri ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.