Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kolumna

Kad će Valjevo?

Mila Stanojević 24.3.2020. Komentari

Dobijamo pregršt informacija u svakom momentu i najviše se tiču novonastale situacije i trenutnog stanja u celom svetu − od zvaničnih informacija do širenja lažnih vesti, panike, ali, naravno, i šale na ovaj račun. Sve nas ovo zbunjuje. Pokušavamo da razaznamo šta nas je ovo zadesilo i zašto. Kad će kraj ovom teroru? Ili, što bi Laušević u jednoj od svojih knjiga rekao: Kad će Valjevo? Naime, čovek koji se mnogo bojao letenja, putovao je avionom za Valjevo i kada su počele turbulencije, od panike je vikao: Kad će Valjevo?! Kad ćemo više da sletimo u to Valjevo?

Foto: privatna arhiva /

Jel’ ova agonija nameštena, ili nam sama majka priroda šalje neki bumerang za sve što joj radimo?

Ovde neće biti reči o tome da li se sve ovo radi namerno, sa nekim ciljem, po već napisanom scenariju. Iako sam uglavnom Ilija Čvorović (čitaj: opsesivni teoretičar zavera), iz genijalnog Kovačevićevog Balkanskog špijuna, eskiviraću takve misli, svoje, a i misli drugih. Možda jeste tako, ali to trenutno možemo samo da nagađamo i da možda jednom saznamo jeste li bilo tako ili ne. Možda. Ono što je sigurno je to da smo povredili majku prirodu. Sigurno je i to da ovog momenta istinski živimo horor priču i da je ono što proživljavamo jezivo.

Je l’ ste i vi mislili da su ratna i vanredna stanja ostala u dalekoj prošlosti dok su vam ih vaše deke, bake, tate, mame, tetke prepričavale? I ja. Nisam ni sanjala da ćemo ih i mi na svojoj koži osetiti. Ali tako je, kako je. Dešava se. Da, uvedeno je vanredno stanje. Da li je to bilo potrebno ili ne i da li se iza brda nešto dešava, mislim da sada ne treba razglabati. Jer, šta bi bilo kad bi bilo? Hajde da vidimo šta ćemo sa onim što je tu, što se dešava. Apsolutno nije bitno trenutno to što nisi pristalica vladajuće partije, koja je propisala ove mere, ali definitivno nije vreme da se okupljaš sa društvom i igraš jamb uz koju čašicu viška. Nije vreme da se međusobno posećujete i šetate ulicama i parkovima. Znam, nije lako. Sve je stalo. Ograničena ti je sloboda kretanja. Svi tvoji prijatelji su se sjatili u vaš rodni grad, a ti ne možeš da ih zagrliš. Ni ne treba. Trenutno ne. Trenutno bi samo trebalo da se pridržavaš propisanih mera (a to nikad nije bilo lakše). Samo prihvati aktuelnu situaciju i, za ime boga, ostani u svom domu. Kao što se priča i piše ovih dana – budi heroj u pidžami. Mnogo činiš ako ostaneš u svojoj pidžami. I kući (kod kuće – da se strastvenim poštovaocima gramatike želudac ne izokrene).

Zar to nije ono što smo priželjkivali dok smo se žalili na obaveze i umor? Zar nam nije trebalo malo odmora od svega? Malo vremena za sebe? Prirodi je svakako bio potreban odmor i ona se upravo oporavlja. I dok je ona na zasluženom odmoru, mi smo dobili sve vreme sveta da radimo ono što uglavnom zbog obaveza nismo stizali. Da se prepustimo najdivnijim stvarima. Da rastemo. Psihički i duhovno. Toliko dobrih nepročitanih knjiga, toliko sjajnih neodgledanih filmova…Toliko novih jezika za učenje. Toliko predstava koje pozorišta širom Srbije emituju. Hej, imaš priliku da kročiš u Luvr i Ermitaž. Naravno, nije isti doživljaj kao poseta uživo, ali imaš priliku da bar polovično doživiš atmosferu ovih mesta, pa eto, možda dobiješ motivaciju da sledeći put kad posrneš da kupiš još jednu nepotrebnu stvar, taj novac odvojiš u teglicu i isplaniraš putovanje. Pregršt mogućnosti u ovoj izolaciji, previše vremena da ljudski porazgovaraš sa sobom, a svestan si koliko nam to fali i koliko smo se otuđili. Opet moram da pomenem Lauševića (izgleda da ga ne čitam slučajno baš sada), koji je iz boravka u zatvoru uvek gledao da izvuče nešto dobro, te je u jednom momentu konstatovao: Pa kad bih ja inače imao ovoliko vremena da se prisećam prošlih trenutaka i duboko zaronim u sebe? A to je tako važno. S druge strane, svi primećujemo kako vreme neverovatno brzo protiče, a sad kao da je usporilo. Zar nije to ono što nam je falilo? Malo više vremena. Sad je vreme na našoj strani. I umesto što ćemo biti buntovnici i prkositi donetim odlukama i merama, te se šetati s društvom i ispijati pića, možemo ovo vreme uložiti u sebe i one najvrednije stvari – porodicu, knjige, kreativnost, maštu…Dodaj na spisak šta god još smatraš vrednim.

Iskoristite ovaj zatvor da se otvorite sebi.

I da. Nemojte misliti da nisam razmišljala o onim ženama koje možda baš sada grcaju u suzama zbog nemilosrdne ruke venčanog im supruga. I na one psihički nestabilne, koji su primorani da sede sami u neugodna četiri zida, a kad okrenu broj telefona nadležnih za te stvari, ne dobiju odmah odgovor. Sa tim u vezi, nadam se da će se sve ovo čim pre završiti, a mislim da će se završiti ako se pridržavamo svega pominjanog. Kad sam se već ovako raspisala, ne mogu da ne pomenem ono prozivanje gastarbajtera (jako mi je mrska ova reč), jer zapravo ima izuzetaka – jednom od mojih stvoritelja zvoni alarm za sat vremena (Tačno je 00.03) jer kreće za Italiju sa punom hladnjačom hrane, dok majka par sati kasnije oblači garderobu luftiranu na terasi i odlazi u Dom zdravlja. Ali, kao što sam već rekla, ovde nije reč o tome, a i nisam jedina. Svima je neko voljen i blizak na neki način izložen opasnosti. Zato čuvajte sebe i svoje i, pored aplauza kojim odajemo počast svim tim herojima, ostanite kod kuće.

A ja bih za kraj samo da pitam: Kad će kraj ljudskoj gluposti i prkosu? Kad će smak polusveta? I konačno, kad će više to Valjevo?

Vanrednostanje,KadćeValjevo,Ostanikodkuće,izolacija,Herojupidžami,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.