Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kolumna

Novi dan

Jovana Milanović 7.4.2020. Komentari

Budim se. Tišina. Neispijena kafa od juče na stolu. Još jedno jutro za sećanje, sećanje na vremena kada su jutra bila drugačija. 

Foto: privatna arhiva

Do juče sam proklinjala svaki alarm koji me je budio kako bih se spremila za fakultet. Trapavo oblačenje farmerki i naopako obučene majice. Trčanje do kupatila i svađanje sa ukućanima oko njega. Sećam se. Gledam red vožnje, opet mi se ne poklapaju polasci sa predavanjima. Moraću sat ranije da krenem. Moj život je grozan. Komšija je već krenuo u jutarnju šetnju i sa velikim osmehom viče: Dobro jutro! Šta je ovde dobro? Gužva u autobusu. Deca sa rančevima probijaju mi rebra, bake i deke su se izborili za svoja mesta, a mame i tate već vide kraj radnog vremena i povratak svojim kućama i deci. Izlazak iz autobusa i vazduh. Ljudi na stanici. Žurba, nervoza i smeh. Uobičajeno jutro. Bake koje prodaju cveće su uredno zauzele mesta na Trgu, miris peciva se širi iz obližnjih pekara. Ulični muzičari su počeli sa svirkom, kafići su već puni, duži sa mlekom na svakom koraku, normalno i uobičajeno. Sećam se. Predavanja su počela. Sve živote u igrici na telefonu sam izgubila posle 30 minuta, šta sada? Drži se, pomišljam, uskoro će pauza. Mocart, čarobna petorka i čokoladne bombice. Planovi za apsolventsko veče, interne šale i brbljanje unedogled. Uskoro ću videti i dečka, pa ćemo prošetati Bulevarom, kako dolikuje, kupićemo pastu u piceriji Đepeto i otići ćemo u igraonicu, da se prepiremo zato što uvek jedno gubi. Nakon toga, povratak kući, spavanje i čekanje novog jutra. 

Budim se. Vlada tišina. Ovo je drugačije, nije uobičajeno. Nema alarma, nema fakulteta, nema ljudi, nema ničega. Budna sam i ovo nije san. Sunce je izašlo, ali ne i ja. Kroz prozor mogu videti komšiju navaljenog na kapiju. Svakodnevnih jutarnjih šetnji više nema. Ali, vidim trčkaranje unuka i pad u zagrljaj deki. To je tako lep prizor, ipak još uvek postoji razlog za dobro jutro i smeh. Ovog jutra se miris peciva oseća iz kuhinje, mamine kuhinje. Posle dužeg vremena, svi smo na okupu. Nevidljivi neprijatelj nam je za neke stvari postao i prijatelj. Nema žurbe i jurnjave. Život ipak teče, ali sa najbližima. Društvene igre, smeh i poneka svađa sa bratom. Kafa sa mamom je takođe lepa, ako ne i najlepša. Tužno je što mislimo da propuštamo nešto dok smo kod kuće. 

Ovo nam je prilika da nadoknadimo sve izgubljeno vreme. Da, izgubljeno. Kada ste poslednji put sedeli sa porodicom ceo dan? Kada ste rekli: ostaću danas sa svojima kod kuće? Ta pitanja postavljam i sebi sada. Sećate se onih roditelja iz autobusa, koji jedva čekaju kraj radnog vremena da odu kući svojoj deci? Maloj deci, kojima roditelji predstavljaju sve. I mi smo nekad bili mali, znate. I jedva smo čekali mamu i tatu da dođu sa posla. Ali, sada smo porasli, pa nam mame i tate nisu na listi prioriteta kao tad. Svima nam fali ispijanje kafe sa prijateljima, to je tačno. Fale nam izlasci, provod do jutra, momci, devojke... Fali nam život na kakav smo navikli. Ali, jednog dana faliće nam i roditelji. I žalićemo što nam je duži sa mlekom bio preči. Nije ova izolacija kazna. Doživite ovo više kao ispit, ne toliko težak, ali ako ga padnemo sada, nikad diplomirati nećemo. Vreme je da dodamo prave boje na portretu života. Pozirajmo i budimo lepi. Doći će i sutradan. I dan posle. I dan nakon toga. Čuvajmo se sada i čuvajmo svoje najmilije. Sutra je već novi dan. I bolji i lepši, naravno, ako mi tako odlučimo.

kolumna,jutro,sećanje,kafa,roditelji,fakultet,autobus,Deca,život,ljudi,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.