Sve je u redu
Uvek sam romantizovala čekanje u redu. Oduvek me je nešto intrigiralo kod tog čekanja u pošti, banci ili ambulanti. Ne znam tačno šta, valjda taj naš običaj da se ponašamo kao slučajno okupljena grupa ljudi iz američkih trilera, koja treba da reši neku enigmu od esencijalnog značaja za čovečanstvo, a ne kao ekipa smrtnika koja čeka da neko ispije kafu i odgleda sve slike sa prošlonedeljne svadbe uz obavezan osvrt na stajling svatova i taštin urokljiv pogled. Impresioniraju me i razgovori iz čekaonica. Tu se pokreću ozbiljne teme, traže se zajednički poznanici, ugovaraju se druženja. Zatim, onaj frapantni preobražaj osećaja solidarnosti i bliskosti sa čekaocem ispred Vas u osećaj zavisti kad on dođe na red, a Vas uhvati nova tura kafe i slika sa svadbe. Onda, ono skeniranje pogledom svakog ponaosob u čekaonici i razmišljanje o tome odakle su došli, šta im je u glavama, kako to da su baš danas i baš sada morali doći, baš kad i Vi.
Čekanje autobusa zato najviše volim. Tu nema sujete, nema redova, samo čekanje. Svi u istom sosu, svi đuture. Kad naiđe, ulaze svi. Osim ako ne čekate liniju 8 na Zadušnice ili bulevarski, kad su besplatni pregledi u Domu zdravlja. Tad kreće nemilosrdna borba za ukrcavanje. I nema tog virusa koji bi nas tad držao na distanci. Jedini glas razuma tada je momak u fluorescentnom prsluku, koji pažljivo bira i odlučuje ko će se ukrcati. Savremeni Noje.
Zanimljivo mi je to što smo spremni na sve da bismo što manje čekali − da povedemo malu sestričinu ujnine kume, nadujemo stomak, provučemo se na kvarno... Ali zato, kao da nam uopšte ne smeta što zapravo živimo u čekaonici i što smo čekaoci ceo život. Naš grad je, ovih dana, i iz ptičije perspektive jedna velika čekaonica, koju redovi ljudi presecaju kao pukotine u zemlji nakon podrhtavanja tla.
Ove godine prvo smo sa neizvesnošću čekali doček korone. Imali smo mali plot twist na samom početku, jer smo očekivali triler, a ne komediju. Ipak, znali smo da će doći, znali smo ko će da prereže traku, znali smo i ko će da nas pazi i čuva. Zatim smo čekali dramatična obraćanja u osam i kladili se jedni s drugima u vezi sa tim šta će baš tog dana da obnaroduje. U međuvremenu smo čekali vozila s maskama i rukavicama ispred apoteka, kačili na glave marame, pelene, kese, veš, ubruse... Onda smo čekali da nam malo pusti bake i deke na svež vazduh, pa smo ih ljubomorno gledali sa prozora i terasa i čekali da i mi osetimo malo čari slobodnog kretanja. Zatim smo čekali da se oslobodi sto u Vespi. Sada čekamo pred bankomatima. Kada sve to dočekasmo i dočekamo, ostaje nam staro dobro čekanje boljeg života. A tu smo majstori. Tu nam nema ravnih.
