Broj jedan ne znači uvek da si prvi

Ljubica Slavković 2020.
Komentari

Ima na Balkanu jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života… Postoji ta država na Balkanu. Postoji Srbija, još uvek. Postoji možda u još gorem stanju nego što je bila čak i pre godinu dana.

Foto: Privatna arhiva

Roditelji, verujem da svakog jutra kada ustanete pogledate svoju decu dok spavaju. Uveče ih pokrijete najmekšim ćebetom koje imate i potrudite se da spavaju najkomotnije dok ne dođe vreme za buđenje. Verujem i da ih nekada posmatrate dok spavaju. To ne činite zato što vam je dosadno, već zato što želite da se ona osećaju bezbrižno. Verujem da se tada tako i osećaju. Vaš pogled je usmeren samo u tom smeru. Verujem i da svaki put kada tu istu decu ugledate, poželite da ona ostanu uvek pored vas. Vi se žrtvujete, tokom celog života. Želite da deci priuštite sve najbolje i da ona ni za čim ne pate. Želite da ih školujete, vaspitavate i da uradite sve kako biste im pomogli. Verujem da to želite.

Prolaze godine, deca rastu i sazrevaju. Na tu istu decu više nemate samo vi uticaj, kao roditelji, već dolaze i neki novi uticaji. Dete se korak po korak udaljava od vas i nailazi na nešto novo. Suočava se sa stvarima koje su mnogo veće nego što ono vaše ćebe može da pokrije. To isto ćebe jeste možda, u nekim momentima, najbolja zaštita na svetu, ali to ne traje zauvek. Ipak će svako dete to isto ćebe odbaciti i krenuti ka nekim drugim pokrivačima za koje misli da su pravi iako možda nekada neće biti. Mada, to je život. Živimo da bismo otkrivali nove stvari, ali i da bismo imali čime da se pokrijemo onda kada nas nešto dotuče. Svi mi samo tražimo svoj pokrivač.

Srbi, nažalost, nalazimo se u zemlji koja se zove baš Srbija. Logično, zbog toga i jesmo Srbi. Uvek kada nešto negativno pišem o zemlji iz koje potičem, grizem se, izjedam. Ne kajem se ja ni zbog čega o čemu sam već pisala, taman posla. Grizem se jer mi je žao što ovakva zemlja propada. Neki to vide pa se bore protiv toga ili ne, dok neki sve ovo ni ne primećuju. Neki jednostvano glume pa onda i ne možes da znaš. Neki samo komentarišu a u ovu grupu uglavnom spadam i ja, kao i mnogi. Šta ćemo? Ne mislim na one komentare na društvenim mrežama, nego ovako, u razgovoru. Uopšte.

Šta ću, stvarno volim politiku i volim da komentarišem političare. Što bi se danas reklo: volim da ih hejtujem. Nekad manje, a nekad više. Zavisi. Jedan od mojih komšija je čitao nekoliko tekstova koje sam pisala. Majka mi je jednom prilikom rekla u razgovoru da se on pita šta će meni to u životu i da treba da se primirim. To je verovatno zbog one srpske lekcije da ne prolaze baš najbolje u životu oni koji mnogo pričaju. U ovom slučaju, oni koji mnogo pišu. Ja stvarno mnogo pričam, nekada sve ono što želim da kažem ne umem da sročim u jedan tekst. Svaki put mi se čini da bih mogla još nešto da dodam. Mogla bih, verovatno. Mada, nekada umem i ja da stavim tačku i da shvatim da je kraj rečenice, makar onda kada pišem. Kada govorim, nekada me je teško zaustaviti.

Pre nekoliko nedelja sam se čula sa drugom koji nije iz Srbije. Napisao mi je poruku čiji je sadržaj bio da je u našoj zemlji luda situacija i da se čuvam. Jeste, sve ovo je povezano sa virusom koji je zaplenio čitav svet. I bez njegove poruke, znam da je situacija baš onakva kako je on rekao, luda. Bilo mi je drago zato što se javio, što brine. Zbog toga i jeste najbolji savet da se čuvamo. Čovek sam sebe, pre svega a tako i druge. Saveti su različiti, te je zbog toga još teže ikome verovati. Njemu verujem, zato što nije na sve to dodao razloge, jednostavno je shvatio. Niti je on morao da objašnjava zbog čega mi je to rekao, niti sam ja morala da ga pitam zašto mi to govori. Jednostavno, razumemo. 

Iskreno, mislim da većina ljudi iz ove naše državice na Balkanu ni ne zna realnu situaciju u našoj zemlji. Kod nas se sve živo sakriva i farba. To se čini zato što ljudima u ovoj zemlji olako može da se manipuliše. Ili ti ponude nešto veće od onoga što imaš ili te ucene. Tako izgledaju izbori u Srbiji. Ishod je logičan, kada imas situaciju koja je ili-ili, onda će neko ko je iznad tebe smatrati da imaš izbora. Moraćeš da glasaš, šta god bilo u pitanju. Dok god imaju čime da te ucene ili podvode, uradićeš ono što misliš da želiš a to će zapravo biti ono što oni žele. Izbora u ovoj državi nema zato što za te iste izbore ne postoje uslovi. Ako te neko uslovljava, da li stvarno onda ima izbora? Izbora na bilo šta? Pobedio je onaj ko te je uslovio, ne onaj kog bi ti birao. Da si imao šansu da biraš onda uslovljavanja ne bi bilo. To su izbori danas u ovoj zemlji. Ne samo oni na koje, navodno, latentno aludiram već i mnogi drugi. Na kraju krajeva, skoro sve je počelo ovako da se završava.

Kada bismo se vratili na decu i ćebe na početku, šta mislite, do čega bismo došli? Opet do uslova. Zar mora sve uvek da se vrti oko dece? Pa čitav život jednog prosečnog roditelja se vrti oko deteta, da li su to morali da budu i izbori i izborna kampanja? Politika ništa nije učinila za decu, našu decu, dok roditelji jesu. Suština je baš u onom ćebetu. Neka dete ode od vašeg ćebeta, naći će drugo. Samo ne dozvolite da se umota ćebetom izmanupulisane svile. Svila je lepa kada je dodirneš. Pitanje je, koliko taj dodir može koštati? Ako se kao roditelji, građani, supružnici, glasači… bojite izbora, kako onda očekujete da će se vaše dete pokriti ćebetom koje je obojeno onim bojama o kojima sam pisala na početku? Gde je tu bezbrižnost, gde je mir?

Njihova poruka je bila Za našu decu, a kakva je poruka bila vaša? Verovatno se mnogi od vas nadaju da će svoju decu progurati negde putem politike. Međutim, da li mislite da će biti mesta za svu vašu decu? Gde će svi stati? Nekima će obećano biti ispunjeno, a šta je sa vama koji ste glasali uzalud? Gde će vaša deca, šta će biti sa njima? Ne gurajte sebe u politiku zato što mislite da to činite samo zbog dece. Gurajte decu daleko odatle, a samim tim ćete i sebe. Možda se snađu negde drugde. Možda uspeju čak i tamo gde nikad ne biste mislili da hoće. Možda naša deca ne žele da vi trpite određena primoravanja baš zato što žele da stvarno budu naša deca.

Ne ubijajte decu vašim strahovima, objasnite im čega se bojite, šta vas muči. Ne dozvolite da vaša deca budu ubijena lažima koje vi svakodnevno morate da upijate. Čemu onda ono ćebe? Čime ste ih onda pokrivali? Džaba većini od vas članske kartice, mnogo vas je, gde ćete vi? Obmotali ste porodice u klupko koje se mota onda kada ono to želi. Motalo se do izbora, da li će to klupko imati snage da se mota sada, za sve vas? Neki će se kotrljati ali za mnoge od vas neće biti mesta. Možda jeste zaokružili određeni broj, ali to ne znači da ćete se vrteti u tom krugu ili oko njega a verovatno neće ni vaša deca. Broj jedan ne znači uvek da si prvi. Taj isti broj često ume da bude i u negativnom kontekstu, svi mi to vrlo dobro znamo.

Od rođenja do danas, vašu decu nije politika hranila. Zna se oduvek ko je i kako hranio svoje dete kada ga je uzeo u naručje. Nakon toga, hranili su nas izbori. Ne samo oni u političkom smislu nego i opšte gledano. Svako je imao svoje načine kako će prehraniti svoje dete kao što je to situacija i danas. Niko nema prava da vam oduzme tu borbu i da je pretvori u slogan kada tu istu decu nije čuvala ta ista politika nego roditelji. Ne bori se politika za našu ili vašu decu, bori se ona za sebe i nekad za svoju decu. Neka obična deca, koja su odrastala isključivo zahvaljujući roditeljima, pripojiće se kasnije i tom političkom odgajanju. Ponavljam, tu neće biti mesta za sve. Neka deca to jednostavno i ne žele. Roditelji, ne dozvolite da vam kradu ono što je vaše. To što je vaše, ne može biti svačije. Snovi vaše dece, ne mogu biti svačiji, mogu biti samo vaši, zajednički. Porodični. Nije to nešto što se može tek tako podeliti. Nije to nešto u čemu će učestvovati cela država. To ćete činiti vi, kao roditelji i deca, vaša deca. Politika će već sutra svoje slogane okrenuti u drugom smeru. Da li ćete vi to tek tako uraditi kada su u pitanju vaša deca?

Dragi roditelji, verujem da ste umorni. Ili ste se vratili sa posla ili ste bili tokom celog dana sa svojom decom. Kao što ih ujutru gledate dok spavaju, tako ih sada možda gledate dok polako tonu u san. Možda ih pokrivate onim istim, najmekšim ćebetom na svetu i želite da se naspavaju što lepše kako bi sutra što odmornija ugledala vaše lice. Verujem da se osećaju bezbrižno, kako i ne bi. Sve ono što vas muči se ne sakriva ispod njihovog najmekšeg ćebeta. Sakriva se ispod vašeg. Ispod onog koje već godinama staro i odavno izgubilo svu mekoću. Sve to kako bi vaše dete bezbrižno spavalo.

Da, to je ta zemlja na Balkanu. Zemlja koja se graniči sama sa sobom. Zemlja gde žene nose haljine, stare po nekoliko decenija, kako bi mogle svojoj deci da priušte nešto bolje. Zemlja gde se žene boje da rađaju jer se, verovatno, pitaju kako će to isto dete odgojiti. Zemlja gde su neke žene tokom celog dana u bašti ili njivi, a retko se o tome govori. Gde se više ne zna red vožnje ni vozova ni autobusa. Zemlja gde je svako ko je protiv neke vlasti zapravo neko ko je protiv cele države. Istina je, o sadašnjosti malo znamo. Živi se ili u prošlosti ili u budućnosti. Tačno je i da se svi jedni drugima smeškamo a da ni sami ne znamo kome šta želimo a kamoli sebi.  A to da sudski postupci traju, traju…. Postoji ta država na Balkanu, postoji Srbija. Možda čak i u gorem stanju nego što je bila ne pre godinu dana već je, možda, samo jedan mesec u pitanju. I tako svaki naredni. Postoji. Nisam ja roditelj pa da znam kako sve to sa roditeljstvom funkcioniše, ne zamerite. Nisam ni političar, ali kada smo već kod toga, baš me briga.  Nisam ja njihovo dete. Čak i da jesam, rekla bih isto. Samo znate šta, mami i tati možeš da kažeš mnogo toga i razumeće, a da li će to razumeti politička kampanja? I lud bi shvatio da to nije isto.

Ovde ću da se zaustavim. Stvarno. Ni ne verujem da će sve ovo što sam pisala pročitati veliki broj ljudi. Nije više ni važno. Ionako će glavnu reč voditi oni koji vladaju zahvaljujući onima koju su uslovljeni. Tako će ova državica na Balkanu funkcionisati. Pitanje je samo - Do kad? To možda nećete shvatiti kao pojedinac, možda još dugo. Ispričaće vam priču za nekoliko godina ono ćebe kojim se i dan danas pokrivate. Možda tada i shvate neke stvari. Možda i ne. Možda će Srbija zauvek biti zemlja koja se graniči sama sa sobom dok će prosečan čovek biti samo neko ko će se graničiti sa sopstvenim ćebetom. Ćebetom koje više neće biti sposobno da išta pokrije. Neće ostati ni mali deo njega samog da vam pokrije oči kako vam sunce ne bi smetalo dok spavate. Zaboravila sam, u ovoj zemlji su oči mnogima već odavno zatvorene. Neće vam onda smetati ni taj zrak sunca.

Ovde ću da se zaustavim. Stvarno ću ovog puta. Volim zrake sunca. Volim da su mi oči uvek širom otvorene. A ako mi ikada sunce zasmeta dok spavam, volela bih da imam ono mekano ćebe, čisto da pokrijem svoje oči onda kada spavam. Jer kada ustanem, znaću da ću morati tokom celog dana da gledam čak i ono što ne želim.
Možda više nikada neću pisati ni o čemu sličnom, a možda i budem imala prilike. Videćemo. Za sada, lepo se pokrijte. Pazite samo čime. Živimo da bismo otkrivali nove stvari, ali i da bismo imali čime da se pokrijemo onda kada nas nešto dotuče. 

A to da smo dotučeni, jesmo. Odavno.

Zaustavila sam se.

Ključne reči: kolumna , broj jedan , Deca , POLITIKA , ljudi , roditelji , izbori , drzava , balkan , ćebe , pokrivanje ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.