Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kolumna

Флојд у рикверцу еволуције

Luka Lazarević 19.5.2021. Komentari

Када се јутрос пробудио, Флојд је имао тачно 250 година. Одмах је знао да ће се овај рођендан разликовати од претходних.  

Foto: privatna arhiva

Као по обичају, устао је из кревета, себи у огледалу честитао јубилеј, а затим обукао одело које је некада давно закључао у ормар и чувао за овај дан. Док је за столом јео последње залихе безукусне конзервиране хране, навирала су му сећања на давну 2021. годину. Те године, Флојд је коначно успео да направи лек против старења, тај чудесни напитак који је могао да промени нашу планету. Ипак, он је имао друге намере.

Одувек је сматрао да је рођен на погрешном степенику еволуције – степенику на ком човечанство још увек није било достојно његове натпросечне интелигенције коју је потврђивао сертификат МЕНСА удружења, с поносом окићен златним рамом и истакнут на зиду поред гомиле књига.

На свој педесети рођендан, тачно у подне, закључао је врата свог специјално осмишљеног скровишта и заклео се да ће ту чекати да прође тачно два века, како би коначно могао да закорача у нови – паметнији свет.

Флојд је био уверен да ће време само од себе учинити своје – да ће ум просечног човека напредовати, па ће коначно док купује хлеб моћи да разговара са продавачицом о филозофији  или можда квантној механици, а не да слуша њене хвалоспеве о некаквој политичкој елити која јој заправо испира мозак. Маштао је о дану када ће сви људи бити тако паметни као он. При том је био убеђен да се тренутно ништа не може предузети како би се убрзао тај процес.

Ех Дарвине... Када сви људи буду били паметни као ја – сигурно неће бити сиромаштва, ратова, еколошких проблема... А ни оне комшинице коју по читав дан из телевизора псују некакви ријалити човечуљци. Како је јадна док у заносу чуљи уши и шири очи не би ли, попут сунђера, упила сваку увреду... Ох Флојде, рођен си у погрешно време – с узбуђењем је говорио себи пред огледалом.

У стрепњи да га људи не открију пре времена, проводио је године у свом двособном ковчегу испод земље ишчитавајући све до тада доступне књиге. Ноћу, када је био најкреативнији, радио је на конструкцији времеплова – изума који ће му донети славу, и којим ће потврдити да је достојан живота у новом свету. Ову чудесну справу коначно је успео да заврши на уласку у 23. век, али она је имала једну ману – с њом се једино уназад могло путовати кроз време.

Која би будала желела да се врати у 2021. годину... – гунђао је у тренуцима очаја. Ах, можда му паметнији од мене ипак пронађу неку сврху – убрзо би се тешио.

Флојд сада узима последњи рођендански залогај безукусне сиве смеше и нестрпљиво чека да се казаљке на сату поново преклопе на броју дванаест.

Још само десет секунди... пет... Ајде више тај секунд... Напокон.

Прошло је две стотине година и дошло је време да Флојд закорача у бољи свет.

Док је гурао тешка метална врата, већ се чуо звук аутомобила. Схватио је да га је само луда срећа спасила од откривања јер се град проширио и кроз неприступачну шуму у којој је градио скровиште. Деловао је много веће и био је препун људи, што је Флојда дезоријентисало.

Приметио је младића са капуљачом, у похабаним панталонама, који је трчао у његовом правцу. Флојда обли хладан зној. Биле су му потребне смернице да пронађе ресторан како би коначно појео нешто укусно, али дуга самоизолација оставила је велики печат на његову способност интеракције са другима. Замисао да ће се коначно обратити савременом, супер интелигентном човеку, додатно је потпаљивала трему у Флојду. Док је размишљао о својим првим речима у овом новом свету, младић је пролазио тик уз њега. Када је деловало као да ће пропустити шансу да му се обрати, Флојд је хитрим покретом руке успео да ухвати младића за рукав знојаве тренерице, а затим је опрезним тоном изустио:

Извините, младићу, где се налази најближи ресторан?

Младић је застао на тренутак, затим је показао руком низ улицу док се припремао да поново узме залет.

Где журите? Опростите ако је питање исувише смело. – срамежљиво упита Флојд.

Посао – након пар секунди, рече младић.

Ох, како дивно време – коначно има посла за младе људе, а и омладина је сигурно вреднија него у моје време – тихо рече Флојд, а онда у жељи да сазна што више, упитао је младића где ради.

Ја.... сам... доктор... специјалиста – упркос дугим паузама за размишљање пре сваке речи, он је успео да заврши своју мисао. Затим одјури даље низ улицу препуну аутомобила и људи сличних њему.

Мора да је био саркастичан – то је одлика интелигентних – промумлао је Флојд, пре него што је пружио корак у показаном правцу.

Дуго је ходао и гледао ка небу у потрази за летећим аутомобилима. Зграде су биле помало оронуле, али је он мислио да је то можда у моди, или су ипак у питању некакве еколошке мере – свакако је важније оно што је у главама људи. Ни чудном мирису који је владао широким улицама, Флојд није придавао посебан значај. Био је убеђен да су његова чула још увек прилагођена ваздуху из скровишта.

Најзад је стигао у ресторан. Сав задихан, одгурнуо је стаклена врата која је красило пет звездица, а онда се брзим корацима упутио ка првом слободном столу. Са дечијом радозналошћу, узео је јеловник у руке. Радовала га је замисао да ће коначно појести нешто укусно, јер му је храна његове жене и те како недостајала током свих ових година.

Ох јадна моја женица... није имала појма да сам жив и здрав... Ипак, гунђала би ми да лек против старења поделим са човечанством... Не! Не! Никако! Добро сам поступио када је нисам повео у скровиште! – мисли су обузимале Флојда.

Када је успео да се смири, у менију ресторана га је дочекало велико изненађење – у понуди је било само јаје на око и кока-кола. Тада је приметио конобара који му је све време нестрпљиво стајао изнад главе. То се Флојду нимало није допало али, с обзиром да је огладнео због дуге шетње, потрага за другим рестораном није била опција.

Зар нема још неког јела у понуди? – Флојд је упитао високог, мишићавог конобара. Шта се бре буниш?! Једи и ћути. Кувар једино то зна да спреми. Ово је ресторан са пет звездица, а ти си наш'о да се правиш паметан – одбрусио је овај.

Флојда је увредио начин на који му се конобар обратио. Црв сумње је полако почео да изједа његову фантазију о савршеном, културном новом свету. Ипак, глад је савладала достојанство, па уместо да напусти ресторан он је понизно наручио осам јаја на око и чашу воде.

Воде? – громогласни смех конобара одјекивао је пространим рестораном.

Убрзо су се, попут гладних хијена када угледају плен, око Флојдовог стола окупили остали гости. Конобар је вређао Флојда и објашњавао му да је вода веома штетна за здравље:

У ком веку ти живиш, матори? Вода је одавно забрањена. Председник је рек'о да је кока-кола извор живота... Од тада њом заливамо и цвеће. Видећеш кад' буде порасло, биће то најлепше цвеће икада.

Флојд је био веома узнемирен. Покушао је да објасни конобару и хијенама да то није истина. Износио је аргументе о штетности кока-коле, али му нико није веровао. Између таласа смеха, понегде би се чуле и псовке упућене Флојду. Желео је да верује да је све ово само некаква уврнута шала, можда скривена камера као добродошлица за генијалца 21. века. Ипак, конобар га је у том тренутку зграбио својим огромним шакама и избацио кроз врата директно на тротоар.

Лежао је у мору смећа које је тек тада почео да примећује – селективна перцепција и потрага за летећим аутомобилима до тада су држале Флојдову наду о бољем свету нетакнутом. Лежао је дуго, у нади да ће га пробудити аларм, и да ће затим устати и себи у огледалу честитати две стотине педесети рођендан, појести конзервирану храну по последњи пут, сачекати да се казаљке поклопе на броју дванаест и онда упознати бољи, паметнији свет.

Јак блиц фото-апарата неког од пролазника убио је последњу трунку Флојдове наде. Маса се окупила како би се фотографисала са њим. Прљави људи су неартикулисано викали, шутирали, гађали – сада готово сигурно, најпаметнијег човека на свету.

Затим је великом брзином дојурио комби чије боје Флојд, због надувених очију, није могао јасно да разазна. Из комбија истрчаше двојица еуфоричних младића. Један је носио камеру, а други је држао микрофон – били су то новинари државне телевизије. Почео је пренос уживо Флојдовог мучења – сензација 23. века.

Након тридесетак минута урлања, гађања и ударања Флојда, овај догађај је досадио маси. Она је, праћена камерама,  отрчала даље низ улицу у потрази за новом жртвом, за новим главним државним непријатељем који би се усудио да каже да је вода здравија од кока-коле. Убрзо је пристигао нови комби – овога пута је особље болнице дошло да покупи Флојда и пружи му помоћ. 

Комби је јурцао преко рупа, трештала је музика са звучника. Кроз ту буку, чуо се познат глас.

О...пе...ри...ше...мо! – био је то глас младића ког је Флојд пре неколико сати зауставио на улици, глас доктора специјалисте.

Не! Немој! Не! Пустите ме, добро сам! – викао је Флојд, колико му је то преостала снага дозвољавала.

Не брини.. Наш доктор је једини на испиту знао колико човек има срца – с одушевљењем је неко из помоћног особља покушавао да смири Флојда.

Сигуран у своје знање, доктор специјалиста је спремао рђави нож за операцију. Флојду је све деловало као ружан сан из ког никако није успевао да се пробуди. Полако му се враћала снага док је размишљао како да точак еволуције окрене у супротном смеру. 

Брзо је схватио је да је битка за боље сутра изгубљена оног тренутка када је одустао од борбе и одлучио да се повуче у своја четири зида. Једино што сада жели јесте да се ослободи стиска тројице грубијана, и да затим одјури до свог времеплова како би се вратио у 2021. годину. Сада је схватио све своје грешке, зна како да их исправи. Више неће презирати опаске намргођене продавачице. Више неће ћутати док гледа како сиромашни постају све сиромашнији, и како за парче хлеба продају своје право на слободу мишљења. Сада зна да су и они у друштвеним мрежама и ријалити програмима тражили бег од стварности. Покушаће да разговара са њима – ипак су разумнији од својих потомака. Сада је свестан да знање не вреди ништа уколико се не дели са другима, и да диплома не служи само као украс на зиду.

Мој отац, Флојд, сада зна да сваки појединац својим залагањем мора да допринесе напретку човечанства. Сада му је све јасно – али нож доктора специјалисте полако се ближи његовим артеријама. Поглед мог оца ми говори да сам његова једина преостала нада.

kolumna,satira,Humoreska,evolucija,NAUČNA FANTASTIKA,Flojd,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.