Pošto život?

Tamara Tasić 2018.
Komentari

Živim u Srbiji. Zemlja za poželeti. Svima da se desi. Tu sam dvadeset jednu godinu. Napravili me moji ovakvu bez da im se dade koja marka. 

Foto: Tamara Tasić

Jedan sam od plodova koji nisu rođeni za pare. Stvorila me ljubav. Ajd' da kažem da nam je demografija tada bila stabilna prema statistici, pa se nije našla neka budala da plaća da bi se rađalo. Da l' se sve pretvorilo u nemam za leba il' samo kukamo za bar jedan sendvič. Stanje je alarmantno. Ljudi su zaslepljeni. Da l' ih mrače bajkovita izlaganja il' i oni obilaze zatvorene knjižare. Živim u zemlji gde drugi čovek-žena govori o povećanju nataliteta, gde vojska radi na tome, i gde nam je rečeno da će se svaki trud nagraditi. Pa kako i ne bi, mora se malo pomučiti da bi ovde nešto i dobio. Da se razumemo, ničeg nema lepšeg od jednog novog života. Ali, da se razumemo, ničeg nema jadnijeg nego da se taj život isplati. U jednim nenaspavanim očima budi se ideja da ćemo tako opstati kao narod, da ćemo se održati. Apsolutna istina. Kad postaneš vođa i kada te prati masa, kad oteraš mozgove, kad proteraš mlade, kad ostane samo jedna stranka od zemlje, e, ti se tad seti pa moli i plaćaj da se rađa. I umesto da radimo na ljubavi postajemo sve više gubavi. I umesto da te motiviše da ćeš biti i roditelj i zaposlen i srećan, on te motiviše da ćeš imati za leba. Elem, postavlja se pitanje šta da se uradi da bi mi mučenici bili zadovoljni. Kako, bre, da nam se pomogne, ništa nam ne valja. Ne valja smanjenje, pardon, povećanje penzija; ne valja da primaš studentsku stipendiju i da se obavežeš pet godina bez izlaska iz zemlje; ne valja da se novi život plati. Dakle, Srbin si onoliko koliko ti ne valja. Sram nas bilo. Sve bi bilo mnogo bolje da nije toliko loše. Zato što volimo Srbiju.

Ključne reči: kolumna , život , život u Srbiji , Srbija ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.