Ko vuče konce?

Tamara Radovanović 2018.
Komentari

Uranak. Šatori, roštilj, piće, muzika i deca. Život. Kao i svake godine, pripretio je pokoji oblak da će zabava biti završena ranije nego što je planirano. Ovoga puta u korist sunca, čini se da je to nebesko nadmetanje bilo podjednako besmisleno kao polemika sa prosečnim gledaocem rijalitija, koji u jednoj ruci drži daljinski upravljač i šeta od (ne)srećne do one druge, iste takve, televizije, a u drugoj mobilni telefon kojim glasa za svog favorita sa tih televizija. Kad Vam tako zombiziran kaže: Ne znam, deco, zašto dozvoljavate da vas lažu strani plaćenici, izgubili ste sve izglede da iz borbe s vetrenjačama izađete kao pobednik. Izdahnete, slegnete ramenima i pozajmite od njega hemijsku olovku. Zatim, tom olovkom, na kojoj su ispisane onomatopejske reči koje oponašaju lajanje psa, počnete da pišete kolumnu.

Foto: Tamara Radovanović

Gde su šatori, roštilj, piće, muzika i deca, tu su i prodavci šećerne vune. Međutim, ove godine odabir boje ovog slatkiša nije bio najveća nedoumica. Ove godine biralo se i između hemijske olovke i blokčića. Naravno, šareni aparat za šećernu vunu mnogo lakše će privući i decu i odrasle nego beli onomatopejski štand. Ali, oduvek je bilo i zanavek će biti: Ono što je za džabe, uvek je bolje! Koliko je u ovom slučaju džabe zaista džabe, možemo razmatrati i kao kakvo filozofsko pitanje. Bilo kako bilo, iz redova veselih i svojim životima prezadovoljnih radnika regrutovani su novi članovi. Oduvek su mi ljudi iz mog okruženja govorili da ne primam u kuću čudno obučene ljude koji nose nekakve knjižice sa sobom i zvone od vrata do vrata. Verske sekte, međutim, nikada nisu postavljale štandove usred parkova tokom prvomajskih praznika i tu delile svoj promotivni materijal.

Često detektujem imaginarne konce koji dolaze sa nekih visina, ko zna odakle, i pričvršćuju se za dlanove i noge nekih ljudi. Vidim marionete. Ponekad se osećam kao junak filma Trumanov šou. To je film Pitera Vira o čoveku čiji je čitav život smišljena rijaliti emisija, čega on nije svestan. Volela bih da, kao i Truman, jednog dana oljuštim tapete sa dezenom neba, kojima je oblepljena kupola koja pokriva studio. Osećam da smo vrhovima nožnih prstiju dodirnuli dno i da fali veoma malo da se celim stopalima spustimo. Znate, Trumanu niko nikada nije rekao da se čitav njegov život odvija u studiju i da to neko režira. Kada je primetio da nešto ne štima, sam je to otkrio. Sam je oljuštio tapete. Možemo i mi! Spojlovala sam Vam film. Ali, zar nije svaki naš naredni dan spojlovan? Svaka nedelja, svaki mesec i svaka godina. Opet ćete sutra proći pored one iste fakultetski obrazovane devojke koja zarađuje svirajući na ulici. Opet ćete prisustvovati svađi oko mesta u redu za podizanje socijalne pomoći. Opet će se potući neka Ferari i neka Oro. Opet ćete videti prijatelja iz srednje škole kako aciklovirom leči herpes na gornjoj usni, dok čeka prevoz do pogona u kome radi. 

Menjajmo sutra!

Ključne reči: kolumna , ko vuče konce , tamara radovanović , uranak ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.