Duhovno siromaštvo fotokopir društva

Aleksandra Ničić 2018.
Komentari

Verujem samo u ono što vidim. Vrednujem samo ono što je opipljivo. Koliko sam samo puta čula kvaziracionaliste kako ove rečenice prosipaju kao životne mudrosti, koje su, tobože, proizvod velikog iskustva stečenog godinama i zrelošću. U trci za kredibilitetom, ugledom i novcem, čovek današnjice ne osvrće se na prave vrednosti koje je nemoguće spoznati čulima. Često čujem da ljudi idu u zatvor zbog krađe materijalnih dobara i tako dobijaju svoju kaznu. Ali šta je sa krađom neopipljivih duhovnih zadovoljstava? Koja je kazna za kradljivce slobode i ubice jedinstvenosti?

Foto: Aleksandra Ničić

Premda nas uče da različitost i jedinstvenost posmatramo kao vrline, mi prkosimo tom idealu čineći sasvim suprotno. Pretvaramo se u fotokopir društvo. Jedni smo drugima odraz u ogledalu. Srbija postaje zemlja raznih Jeca, Ceca i momaka kojima je glavno utočište obližnja teretana. Slika društva današnjice se pretvara u kaleidoskop sačinjen od silikona i steroida.

Upravo na mestu gde se srećemo sa ovakvim viđenjima stvarnosti niču i koreni vršnjačkog nasilja i osude svega što ne odgovara ovoj užasnoj paradigmi. Naime, u pedagogiji se kao najčešći oblik učenja navodi takozvano učenje po modelu. Dakle, reči kojima se neguju različitosti nisu dovoljna protivteža postupcima koji ih ubijaju. Kada ovakvi postupci nailaze na pozitivne kritike i nemaju kao ishod negativne posledice, u dečjoj svesti se razvija stav da su ispravni. Tako od najranijeg detinjstva padamo u iskušenje da svet posmatramo naočarima stereotipa. Predrasude doživljavamo kao odbrambeni mehanizam i način spoznaje društva i sebe. Kao da nam je lakše da sebe i druge svrstamo u neku od opšteprihvaćenih kategorija i na taj način uprostimo komplikovanu stvarnost.

Međutim, nasilje koje nastaje kao proizvod ovih stereotipa često je zanemareno. Učenici sve nasiliniji, vladanje u školi primerno, jedan je od naslova lista Danas koji savršeno oslikava ovaj tip indiferentnosti. Stoga, jedan od najvažnijih koraka ka suzbijanju nasilja jeste razvijanje svesti o istom. Ipak, uprkos brojnim inicijativama, omalovažavanje onoga što se ne uklapa u kalup ne jenjava. Tehnološki napredak umesto da donese rešenja, iznedrio je novi oblik nasilja − cyber nasilje. Društvene mreže postale su sredstvo svesnog ili nesvesnog psihičkog zlostavljanja pojedinca. Materijalni napredak povukao je sa sobom duhovnu unazađenost.

Koliko je onda Aleksinih zakona potrebno da bi se promenio usađen sistem vrednosti? Gde je nestala empatija? Da li je uopšte njen nestanak moguć? Odgovor na ova pitanja i rešenje možemo pronaći ne samo u zakonicima i kodeksima već i na pojedinačnom planu. Ljubavlju prema sebi i drugima stvaramo temelj za altruizam, koji je ključno rešenje protiv nasilja. Potrebno je, dakle, da lepotu vidimo tamo gde ne postoje komplimenti i ogledala, da je osetimo u unutrašnjim hodnicima, koje katkad zamračuje sujeta i tuđe mišljenje. Negovanje pravih vrednosti jedini je paravan koji nas može zaštititi od svakog oblika nasilja i nepoštovanja različitosti.

Ključne reči: kolumna , jedinstvenost , nasilje ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.