Srbi i marionete

Jovana Živanović 2018.
Komentari

Postoji jedna mala država na Balkanu. Državica vrhunskih sportista i još većih stručnjaka, profesionalaca. Stanovnici iste poznati su po čitavom svetu. I svuda su hvaljeni, cenjeni i poštovani. Paradoks je što njeni stanovcnici imaju dva naziva, u zavisnosti od toga gde se nalaze. Prvi su Srbi. Oni žive i posluju daleko izvan njenih granica. U nekim državama gde sami odlučuju o svojim životima. Dakle, njihova je odluka da li će vakcinksati dete, da li će gledati televiziju, da li će negde dati otkaz ili ne. A ovi drugi, koji su skučeni unutar njenih granica, nazivaju se marionete.

Foto: Milica Radosavljević /

O kojima bih prvo pisala? Možda o ovima o kojima imam dosta manje da kažem. Kapa dole. Preveliki naklon. Teško je otići miljama daleko od svega onoga što voliš, što ti znači. Naravno da nije lako ostaviti majku, oca, porodicu, rodni grad, kraj, prijatelje, dvorište, kuću, zgradu, potpuno sve osim pasoša i kofera, i započeti novi život u nekom nepoznatom gradu sa potpunim strancima. Verujem da je teže od najtežeg kamena. Kamen se pomeriti može u par minuta, ali onaj na srcu stoji godinama. Teško, ali vredno. Vidite, oni biraju da li će im se njihov predsednik svideti, da li ce ga slušati. Biraju vrstu muzike. Biraju da li će danas deci za užinu dati manje ili više novca i da li će danas ili prekosutra ići u kupovinu. Ako se trude i ako su profesionalni, a Srbi su po svojoj stručnosti cenjeni u svetu, za njih „nema zime“. Imaju siguran posao i stalne prihode. Menjaju svoja prevozna sredstva češće nego one marionete patike. E tu smo. Došli smo i do njih…

Zamislite kako je to kad ste marioneta u sopstvenoj državi. Onoj u kojoj ste se rodili, napravili prve korake, izgovorili prve reči. Zamislite da neko, u državi gde je vaša krv, upravlja vašim životom, odrđeuje korake i poteze, stavlja vas u kalup. I ne smeš da se iz njega izvučeš. Skupi se što više mozeš, stegni se, ali ne izlazi iz kalupa. Ne možeš da biraš koju ćeš vrstu muzike da izbegneš kad se jedna te ista pojavljuje uvek i svuda. Nemaš prava da govoriš protiv trenutne vlasti, a kamo li o Njemu (da, znaš na koga mislim) jer, u suprotnom, možeš izazvati sebi nesrću. Vidiš, bas unutar tih granica ljudi preskaču obroke da bi deci kupili novu odeću. Preživaljavaju sa svojim bednim platama. Ali, bolje išta nego ništa. Ko zna, možda će već sutra stotinak njih ostati bez posla, jer su šefovi ustali na levu nogu. Uostalom, šta očekivati od zemlje gde njene vođe, ljudi koji savršeno upravljaju marionetama, propagiraju svoje stanovnike kao jeftinu radnu snagu i zovu „svetske sile” u nju. Sasvim je u redu imati mesečnu platu u istom iznosu koliko deca političara potroše za noć.

Postoji ta jedna država na Balkanu. Srbija. Država prepuna prelepih pejzaža i prirode, puna bogatstva, a tako siromašna. U njoj se glas naroda ne čuje. Narod nema prava da donese odluku da li će gledati neku osobu ili ne, jer će ona, čini se, još malo pa i iz frižidera izaći. I sve im se diktira. Nemaju pravo na slobodu govora. Ni na donošenje odluka. Celo detinjstvo, školovanje i život naroda zavisi od drugih... A boli dok je gledam kako propada. Boli, druže. Ipak sam u njoj prvi put spoznala sreću i ljubav. Onog trena kad sam postala svesna sebe, postala sam svesna i nje. Zato mi i jeste teško dok gledam šta rade sa narodom. Ali marionete ne čuju, ne vide, ne govore.

Ključne reči: kolumna , društvo , Srbija , marionete , drzava ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.