Nit manje zemlje, nit većih kofera

Ljubica Slavković 2018.
Komentari

Kada ustanem obavezno ispijam dve kafe. Uz to par cigareta i onda mi kao započne dan. Ista priča svakodnevno. Slušam kritike vezane za ovu moju lošu naviku, moraš to promeniti, to nije dobro, itd. Ja kao da ismevam te savete, zanemarim, pa se onda zamislim i upitam koliko zapravo stvari treba promeniti u nama ljudima, a koliko tek u zemlji u kojoj živimo. Shvatam, moj jutarnji ritual i nije tako strašan, zar ne? Mene više plaše stvari koje su godinama iste, nepromenjene, samo prešarane novim lažima.

Foto: Jovana Milanović

Naša zemlja kao da je obasjana nekom harizmom, vođe su nam harizmatične i samim tim im slepo verujemo i pokoravamo se. Vlast ima božansku moć, ona zna kuda nas vodi, kuda idemo. Ova zemlja je pogodno mesto za opstanak, idealna je za razvoj i zapošljavanje, borbena kada je u pitanju kriminal, savršena po pitanju svega sto bi jedna država trebalo da pruži. Ovde su ljudi srećni. Uvek se smejemo, zadovoljstvo je na svakom uglu. Imamo volje i nadu u budućnost. Plate su nam odlične, ima se para. Deca su obrazovana, a samim tim, hvala Bogu, zapošljena. Nema bolesnih, a kada do toga dođe, lekari su uvek tu kako bismo im se obratili. Fabrika ima dosta, kao i radne snage koja je dobro plaćena. Ne znam kada ćemo shvatiti da nam ovde ništa ne fali i da je odlazak iz ovakve bajke loša odluka. Ovde možemo imati sve što nam je potrebno za odličan život. Ovde cvetaju ruže čak i kada pada sneg, jer je sve u ovakvom mestu moguće. Ne postoje članske kartice za neku stranku, već samo kartice za biblioteku koju redovno posećujemo. Pozorište je institucija koja se najviše poštuje, i naravno mladi često odlaze tamo. Mi televiziju retko gledamo, jer imamo suviše obaveza oko poslova koje radimo. Rijaliti je za nas nešto za šta smo samo čuli, ali nikada videli. Ne bavimo se time. Racionalizam iznad senzacionalizma. Slušamo samo kvalitetnu muziku i kulturno se ponašamo. U našoj zemlji uloge su jasno podeljene, zna se ko su muzičari, a ko političari. Imamo prave uzore na estradi, poznate ljude na koje će se buduće generacije ugledati. Većina njih su na sreću pravi ponos i dika 21. veka. Stručnjaci su stručnjaci, a preko veze posao nikada niko nije dobio. Samo po zasluzi. Nikada do sada nisam videla niti čula za ovakvu državu. Ponekad pomišljam da je sve ovo samo san i da će me neko, ne daj Bože, probuduti. Ovde sam srećna, završavam fakultet za koji ću sutra sigurno dobiti posao, već me čeka radno mesto, a i položaj studenata u Srbiji je na samom vrhu, zamerki nema.

Pitam se, zašto onda svakog dana želim da odem odavde i ostavim ovo savršenstvo, kada mogu da imam život iz snova? Pitam se, zašto je toliko Srba već negde daleko? Pitam se, zašto mladi prvo spakuju kofere, pa onda upišu fakultet? Pitam se, zašto nam je natalitet pao? Pitam se, da li će ova pitanja ikada imati svoj odgovor?

Ključne reči: drzava , vlast , mladi ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.