Aleksandar Đurica: Rad i veliko strpljenje su ključ uspeha

Marija Đorđević 2017.
Komentari

Aleksandar Đurica srpski je glumac rođen 1. novembra 1969. godine u Novom Sadu, gde je diplomirao na Akademiji umetnosti u klasi glume i režije koju je držao profesor Boro Dražović. Stalni je glumac u Narodnom pozorištu u Beogradu od 2004. godine, a pre toga je igrao u Narodnom pozorištu u Somboru. Publika je nedavno imala priliku da ga gleda u ulozi Strahinje u seriji Ubice mog oca, a oprobao se i u mnogim drugim angažmanima. Santa Maria della Salute, Slepi putnik na brodu ludaka, Žurka, Beogradski fantom, Uspavanka za dečaka, Plavi voz, Sva ta ravnica, Jagodići, Čizmaši, Urgentni centar, samo su neka od brojnih ostvarenja u kojima su gledaoci mogli da vide Đuricu. Shodno tome, dobitnik je i brojnih nagrada.

Foto: Aleksandar Đokić

Nesumnjivo, Aleksandar Đurica danas spada u uspešne sprske glumce, a ove godine je posetio Niš uoči 52. Filmskih  susreta, s obzirom na to da je igrao u dva filma. Đurica je za naš list sa velikim zadovoljstvom govorio o počecima svoje karijere, o dostignućima i angažovanjima. On je istakao svoj stav o pitanju glume i uspeha mladih glumaca, a ukazao je i na značaj filmskog festivala za naš grad.

Počeli ste karijeru u Somborskom pozorištu. Šta nam možete reći o tom periodu? Sa kojim ste se sve izazovima susretali?

Aleksandar: To je kao kada dete krene u vrtić. To je nezaboravan period u mom životu, zaista. Puno sam zahvalan Somborskom pozorištu. Tamo rade divni ljudi, koji su moje kolege. Moglo bi se reći da je to neka pozorišna azbuka, azbuka profesije kojom se sada bavim. Bio sam tako mažen i pažen, ali i preplašen. Puno sam radio i možda u nekim drugim sredinama ne bih imao toliko prava na grešku kao što sam tamo imao. Tako da se sa velikim zadovoljstvom sećam Somborskog pozorišta i uvek me vraća u mladost.

S obzirom na to da ste jedan od uspešnijih glumaca na našoj sceni, šta biste poručili jednom mladom glumcu? Šta je ključno za uspeh?

Aleksandar: Ključno za uspeh, iz ove prespektive sada, jeste rad i veliko strpljenje. Gluma nije posao koji se u nekim situacijama odmah isplati i u kome se odmah vide rezultati. Vrlo često se desi da ti rezultati ne dolaze pa ne dolaze, pa se gubi strpljenje, stvara nervoza i gubi samopouzdanje i onda to bude otežavajuća okolnost. Bitno je da je čovek strpljiv i ima puno vere u sebe, što nije uvek lako. Ja ne kažem da je to sad bunarska voda, te da je biti strpljiv lagano. Međutim, te vrline treba da krase jednog glumca, pored, naravno, vere u sebe i vrednoće koju sam u sebi nosi.

DSC 0303

Foto: Marija Đorđević

Već su dva filma prikazana na ovogodišnjim Filmskim  susretima u kojima Vi igrate − Santa Maria della Salute i Slepi putnik na brodu ludaka. Koliki značaj ima ovakav jedan festival za glumce, filmove i našu kinematografiju?

Aleksandar: Ima veliki značaj. Ja mislim da je ovaj festival imao još veći značaj u vremenu pre digitalne ere, kada nije bilo puno mesta na kojima čovek može da pogleda film. Bioskop je bio jedno od prvih mesta na kojima su filmovi mogli da se gledaju. Zatim su ti filmovi kasnije prelazili na televiziju i tako su glumci sticali širu popularnost. U ovom vremenu digitalizacije i prenatrpanosti svakakvim sadržajima, mislim da ovaj filmski festival ima jednu istorijsku notu. U pozitivnom smislu bih koristio reč retro. Nešto što treba da se gaji kao neka vrednost koja sada već nestaje. Ljudi sada retko idu u bioskope. Lakše im je da skinu sa nekog sajta filmove i pogledaju ih u komforu svog doma. Ovakve zajedničke projekcije daju ljudima nešto što nemaju gledajući filmove kod kuće. To je neko sadejstvo sa gledaocem koji sedi pored vas, zajedničke reakcije, mogućnost da se razmeni neka reč o onome što se gleda. Tako da kolektivno gledanje ima mnogo više čari nego što ljudi misle. Zbog toga je ovaj festival izuzetno bitan. Zbog promocije mladih glumaca, zbog očuvanja nekog ideala filma kao pojave i kao umetnosti.

Film Slepi putnik na brodu ludaka koji je prikazan na ovogodišnjim Filmskim  susretima izuzetno je značajan zbog tematike kojom se bavi. Kakav je osećaj igrati tako značajnu istorijsku ličnost poput Koste Hermana?

Aleksandar: Odgovornost je veća tim pre što je ličnost istorijska i što se o njegovoj biografiji dobro zna. Ne možete da izmišljate neke stvari. Nešto mora da bude zadato i nešto mora da bude okvir u koji treba da smestite svoju kreaciju koja, s jedne strane, treba da bude slobodna i deo neke kreativnosti, a opet da ima sve reference koje ta istorijska ličnost poseduje. Zahtevnije je, svakako.

Igrali ste u seriji Ubice mog oca. Možemo li da Vas očekujemo u nekom sličnom projektu?

Aleksandar: Što se tiče serija na televiziji, sada sam završio snimanje serije Nemanjići. To nije sličan projekat, nije savremen. Nemam u najavi nešto tako, ali imam saradnju sa istim rediteljem Draganom Antonijevićem. Radim film u kome je radnja smeštena u Prvi svetski rat i prikazuje jednu malu bateriju artiljerijsku koja je žrtvovana zarad pobede u ratu. Takođe, u Narodnom pozorištu igraću od jeseni na svom starom repertoaru. Tu je i najnovija predstava Ričard Treći, u kojoj igram sa Igorom Đorđevićem, koji mi je i partner u filmu.

Ključne reči: glumac , intervju , kultura , aleksandar đurica ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.