Bogdan Diklić: Umetnost nije mobilni telefon

Marija Đorđević 2017.
Komentari

Slavni filmski, televizijski i pozorišni glumac Bogdan Diklić rođen je 1. avgusta 1953. godine u Bjelovaru, a 1972. seli se u Beograd, gde upisuje Fakultet dramskih umetnosti u klasi Ognjenke Milićević. Diklić se još u srednjoj školi oprobao kao glumac, a danas može da se ponosi sa više od stotinu odigranih uloga, zbog čega zauzima status jednog od najuspešnijih srpskih glumaca. Postao je zapažen u filmu Nacionalna klasa, ali je igrao i u filmovima Majstori, majstori, Maratonci trče počasni krug, Tri karte za Holivud, Sabirni centar, Lajanje na zvezde, serijama kao što su Balkan Ekspres, Otvorena vrata, Čizmaši, po kojima je publici jako dobro poznat.

Foto: Aleksandra Ničić

Bogdan Diklić danas predstavlja veliko glumačko ime, budući da je za njim dugogodišnja karijera. Međutim, iako je dobitnik brojnih nagrada i priznanja, ovaj glumac ne smatra da je to presudno. Diklić je za Studentski dnevni list govorio o svojoj profesiji, načinu na koji pristupa ulogama, kao i o nedavnim filmovima koji su bili prikazani na ovogodišnjim Filmskim  susretima.

Vi ste poreklom iz Bjelovara, gde ste završili osnovnu i srednju školu, a kasnije ste došli u Beograd na studije glume. Kako ste se prilagodili tim promenama?

Bogdan: Ne sećam se tog perioda. To je tako davno bilo. Prvi put sam otišao od kuće, ali Bože moj, nisam ja jedina osoba na ovoj planeti koja je negde pošla i nekuda došla. Želja i ljubav prema onome što sam želeo da budem nadjačala je sve teskobe.

Dobitnik ste brojnih nagrada, između ostalog Pavle Vuisić, koja Vam je uručena 2009. godine na Filmskim  susretima. Kakav doprinos za Vas imaju ova priznanja? Mislite li da su nagrade presudne?

Bogdan: U jednoj maloj knjizi, o nagradama piše sledeće- To što ti one ne znače ništa, znači da nisi dobio nijednu ( O glumi bez glume, Bogdan Diklić). Nagrade nisu presudne. Dešava se da nekog povuku, hipnotišu. Lepo je počastiti kolege i prijatelje zbog toga i to traje dva-tri dana, a onda kažemo sebi- Ajmo od početka.

DSC 0722

Foto: Aleksandra Ničić

 

Odigrali ste veliki broj uloga i iza Vas je dugogodišnja karijera. Kako pristupate svakoj ulozi, s obzirom na to da je bilo različitih?

Bogdan: Ajmo da to doslovno nazovemo procedurom. Uzmem, čitam. Ako pročitam u dahu, to mi nešto kazuje. Ako mi se tokom čitanja pije kafa, ako mi se puši, ide u toalet ili moram da telefoniram, onda u tekstu nešto škripi. Sve što sam ovih 41 godinu čitao, a nije me se ticalo ili primalo, ili nisam voljno radio, u tom slučaju nisam bog zna šta uradio.

Kako uspevate da se povežete sa likom?

Bogdan: Ne povezujem se ja sa likom u bukvalnom smislu. U već pomenutoj maloj knjizi, o liku piše- Nit' si ti on, niti je on ti, a ipak ste jedno. Oblast glume podrazumeva i neki dar prepoznavanja. Ne spadam u glumce koje ulogu podređuju sebi, nego spadam u one glumce koje sebe podređuju ulozi. 

S obzirom na to da ste dugo na glumačkoj sceni, šta se sve promenilo u odnosu na ranije?

Bogdan: Mene ne interesuje toliko šta se menja kod drugih, interesuje me šta se menja kod mene, Pratim sebe jer smatram da imam veliku odgovornost. Dosta toga se promenilo i ne treba sada od toga praviti famu. Moje subjektivno mišljenje, naglašavam subjektivno, jeste da se stvari nisu promenile na bolje, najblaže rečeno. Ali to je donela nova epoha, nova era interneta i mobilnih telefona. To je donela era koja iz dana u dan pospešava užurbanost i ljudi stalno misle da telefonom mogu da pobede vreme, ali to nije moguće, jer je vreme apsolutna kategorija. Kad smo već u vremenu, trebalo bi da ga poštujemo, a ne da ga napadamo i sakatimo. Vreme je jače i od interneta, i od moblinih telefona.

Na ovogodišnjim Filmskim  susretima igrali ste u dva filma − Ime: Dobrica, prezime: nepoznato, kao i Igla ispod praga. Šta nam možete navesti kao poruku oba filma? Šta je ono što im je zajedničko?

Bogdan: Umetnost nije mobilni telefon i u njoj ne postoje SMS poruke. Razumem ja Vaše pitanje i ne suprostavljam Vam se, već odgovaram na sebi svojstven način. Doživljaj je dominanta onoga što se gleda.  Uzmimo za primer neko umetničko delo, kao što je slika. Ne šalje slikar nikakve poruke kroz svoje umetničko delo.  On je svoju impresiju kroz svoje umetničko delo podario onima koji stoje ispred te silke. SMS poruka je jedno, a doživljaj umetničkog dela je nešto sasvim drugo. Poetika umetničkog dela je ono što treba prepoznati i osetiti.

Šta nam možete reći o Vašim daljim planovima? Hoće li biti novih projekata?

Bogdan: Verujem da hoće.

Ključne reči: glumac , intervju , kultura , bogdan diklic ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.