Strahinja Blažić: Dobro je težiti za nečim većim kada je to progresivno

Katarina Mladenović 2019.
Komentari

Predstava Nedozvani gostujućeg NAS teatra iz Gornjeg Milanovca odigrana je 24. aprila u Narodnom pozorištu. Glumačku ekipu koju čine Strahinja Blažić, Marija Stokić, Anita Stojadinović, Aleksandar Ristanović, Tatjana Dimitrijević i Ivan Perković publika je ispratila gromoglasnim aplauzom.

Foto: Marija Đorđević

Kroz donekle komične situacije, a po drami Momčila Nastasijevića, oslikan je život iz 30–ih godina prošlog veka. Ono što se istaklo jeste i težnja likova za onim što nemaju i konstantan pritisak da svoj život drugima predstavljamo kao nešto što je savršeno. O svemu ovome i još nekim zanimljivim temama razgovarali smo sa glumcem Strahinjom Blažićem.

Šta biste Vi izdvojili kao najvažniju poruku predstave?

Strahinja: Ova drama Momčila Nastasijevića izvorno se bavi raspadom građanske porodice između dva rata. Ta porodica spolja izgleda tako kao nešto što je idealno, a kada uđemo unutra u suštinu, vidimo da ima mnogo problema kao i svaka porodica. Mislim da je to nešto univerzalno, što se i danas dešava. Često predstavljamo stvari onako kako nisu. Više je na publici da učita koja je poruka, kako to oni to vide. Ali je činjenica da je najvažnija poruka to što se tiče raspada porodice koja je u tom društvenom sloju. Time smo se bavili i to je jedino što možda korespondira sa današnjim vremenom. To je i glavna okosnica ove predstave.

Foto: Marija Đorđević

Foto: Marija Đorđević

Čini se da su odnosi unutar porodice baš kompleksni i postoji neka vrsta čežnje i očaja. Šta je sve očajna osoba spremna da uradi?

Strahinja: Drama se zove Nedozvani zato što su oni nedozvani. Oni su, kako je to Jug (reditelj predstave) rekao, ljudi u pokušaju. Svako svakog zove, a niko nikog ne dozove. Oni svi čeznu za nekim životom, a prosto se ne usredsređuju na ono što su dobili, što imaju. Problem kod čoveka je to što uvek teži za nečim većim. Dobro je težiti za nečim većim kada je to progresivno. Ipak, to može vrlo lako da ode u nešto što je tamna strana čoveka i da ga potpuno upropasti. Tu se pomešala malo i prošlost i sadašnjost i ono što bi oni voleli da budu. Ono što kaže Šekspir: Mi znamo šta smo, ali ne znamo šta možemo biti. Oni ne znaju šta mogu da budu i tako iz nekog očaja prave neke nepromišljene poteze koji koštaju toga da se raspadnu onako ljudski, na svakom nivou.

U kojoj meri je moguće da osoba bude toliko dobra da ispada glupa, kao lik Nikole iz predstave?

Strahinja: To je ono budite mudri k’o zmije i bezazleni k’o golubovi. Bitno je da dobrota ne ode u glupost, a da racio ne ode u zloću. Ja nemam odgovor na to pitanje, misim da se tim pitanjem čovek bavio otkad postoji. Suština je u tom balansu između toga da čoveku dobrota ne ode u glupost. Nijedna krajnost nije dobra. Svi težimo ka tom balansu. Kad percipiramo sreću, shvatamo da je to neki sklad, balans. Mi smo stalno u toj borbi između ništavila i haosa i neke celine, punoće.

Foto: Marija Đorđević

Foto: Marija Đorđević

Mogao se zapaziti način govora svih likova i to na neki način oslikava tadašnje vreme…

Strahinja: Da, tako je. Momčilo Nastasijević je poeta, on je pisao poeziju i ta poezija je jako kompleksna. Negde je on utkao i u ovu dramu taj neki govor, tj. jezik. To je neki kao poetski realizam. Mi smo imali veliki problem da to oživimo, da te replike i sav taj tekst koji oni govore bude nekako živ u ovom trenutku sada, da ne izgleda previše arhaično, nego da je to taj govor. Imali smo probe i sa lektorom Radovanom Kneževićem koji nam je mnogo pomogao što se tiče govora baš zato što je u žanru poetskog realizma. Čuje se i negde stih kao neka rima, pomalo. To je njegov stil, on nije napisao toliko drama, možda nekoliko, koliko ja znam, a poeziju je pisao baš dosta.

Koji su Vaši dalji planovi, gde možemo da Vas gledamo?

Strahinja: Osmog maja dolazimo sa jednom sjajnom predstavom, zove se Ukalupljivanje, tragedija loptanja u Srba. Mi tu predstavu igramo već tri godine, išli smo na razne festivale, dobijali nagrade. To je predstava koja se bavi pojmom mitomanije u našem društvu, patriotizmom, svim tim nekim indoktrinacijama kojima smo podložni. Jako je duhovita predstava. Strahinja Madžarević je pisao tekst. Čini mi se da je bio druga godina na fakultetu dramskih umetnosti kada ga je pisao. Baš bih voleo da nekako mladi ljudi dođu da pogledaju jer mislim da je važna predstava i mi smo je igrali u dosta mesta u Srbiji i na dosta festivala. Potpuno je drugačiji žanr, nešto što je zanimjivo i ljudi u Beogradu dolaze da gledaju tu predstavu čak i više puta. Tako da bih to voleo da najavim.

Ključne reči: Predstava Nedozvani , glumac , Strahinja Blažić , intervju , Momcilo Nastasijevic , drama , NARODNO POZORIŠTE U NIŠU ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.