Film o (ne)odrastanju

Tamara Radovanović 2019.
Komentari

Radivoje Andrić je 2004. godine režirao komediju pod nazivom Kad porastem biću Kengur. Radnja obuhvata tri međusobno isprepletene paralelne priče i odvija se u Beogradu, na Voždovcu. Film je osvojio nagradu Propeler, pošto je proglašen za najbolji film u regionu.

Foto: www.imdb.com

Prva priča prati studenta Bracu (Sergej Trifunović), koji pokušava da osvoji srce manekenke Iris (Marija Karan). Na njihov prvi sastanak Braca će poneti 200 dinara, merač za pritisak i dobar smisao za humor. U drugoj priči, nezaposleni momci u kasnim dvadesetim godinama života, Šomi (Boris Milivojević) i Duje (Nikola Vujović), klade se na pobedu engleskog fudbalskog kluba Istvič, koji igra protiv favorizovanog Mančester Junajteda. Golman Istviča je njihov drug iz komšiluka, Kengur (Nikola Đuričko). Treća priča prati Avaksa (Lazar Strugar) i Hibrida (Miodrag Fišeković), koji provode dane i noći na krovu solitera, ne rade ništa korisno i nadaju se da će se nekada desiti nešto zanimljivo. Najrentabilniji sam kad sedim ovde, nema prihoda, ali nema ni rashoda, kaže Avaks.

Osim njih, radnja prati i nervoznog taksistu Živca (Nebojša Glogovac), kockara Cileta (Mladen Andrejević), Kengurovu mamu Radu (Olga Odanović), konobaricu Ljubicu (Ana Marković) i još dosta živopisnih likova. Svi oni okupljaju se u jednom lokalu, gde će pratiti Kengurovu utakmicu. To okupljanje će uneti malo uzbuđenja u njihove živote i doneti niz komičnih situacija. Međutim, iako se može učiniti da je ovo obična relaksirajuća komedija, u pitanju je humorom ublažena slika katastrofalne situacije u društvu. Ključ istrajnosti ovog ostvarenja jeste činjenica da se do danas nije mnogo toga promenilo. Takođe, mnoge replike se i danas citiraju u svakodnevnim situacijama. Svako od nas će pronaći sebe u nekom od brojnih likova. Da nema starih modela mobilnih telefona i televizora, bilo bi teško uopšte primetiti da je film sniman pre 15 godina.

slikaslikaslika222

Foto: www.imdb.com

Kad porastem biću Kengur je, takođe, priča o (ne)odrastanju. Čini se da Šomi, Duje, Avaks, Hibrid i drugi ne žele da odrastu. Činjenica je da su Avaks i Hibrid toliko lenji da ih mrzi da odu do prodavnice po pivo i da njihovi razgovori više liče na razgovore desetogodišnjaka, nego na razgovore dvojice momaka koji se bliže 30. godini života. Međutim, da li su oni jedini koji su krivi zbog očaja u kojem se nalaze? Danas možda ne možemo toliko često naići na ljude koji, poput njih, provode život na krovu zgrade, ali nailazimo na ogroman broj ljudi koji, na rubu mladosti, napuštaju zemlju u potrazi za svojim parčetom hleba

Nakon odjavne špice, gledalac će morati da se zapita koliko smo se, kao društvo, pomerili od stanja opisanog u filmu. Sa druge strane, neverovatan je način na koji ovi ljudi izlaze na kraj sa nedaćama koje su ih snašle, čineći da njihovi životi deluju mnogo zabavnije nego što zaista jesu. Zbog toga se ovom filmu ne sme pristupiti površno, jer ukoliko ne zagrebemo ispod debelog sloja kvalitetnog humora, celokupan utisak će ostati mlak. Iako se za nepuna dva sata, koliko traje film, pojavljuje prilično veliki broj likova, oni su psihološki sasvim korektno razrađeni. To naročito važi za Bracu, s obzirom na to da imamo priliku da čujemo čak i njegove misli. Irisina i Bracina ljubavna priča, zahvaljujući originalnosti i sjajnim dijalozima, osvojiće i onaj deo publike koji ne praktikuje gledanje romantičnih filmova.

Ključne reči: kultura , film , preporuka nedelje , preporuka filma , kad porastem biću kengur , radivoje andrić , komedija , Beograd ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.