Meša Selimović – veliki intelektualac čistog srca

Jelica Janačković 2018.
Komentari

Na današnji dan 1982. godine umro je  Mehmed Meša Selimović, jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih pisaca iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka. Ubrojen je među 100 najznamenitijih Srba, a bio je redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti, veliki mislilac, intelektualac čije je stvaralaštvo postalo stub srpske kniževnosti.

Meša Selimović; Foto: www.etrafika.net

Mehmed Meša Selimović je rođen 26. aprila 1910. godine u Tuzli, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na smeru Srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a nakon toga radio je kao profesor Građanske škole i suplent u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, nakon čega je prešao na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. 1944. godine prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao: profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor Bosna-filma, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP Svjetlost. Tokom života se ženio dva puta, a sa drugom ženom je imao dve kćerke.

Meša Selimović

                                                                                                                                       Meša Selimović; Foto: www.kcns.org.rs

Posle prve knjige, zbirke pripovedaka Prva četa iz 1950. godine, s temom iz NOB-a, objavljuje roman Tišine. Slede zbirka pripovedaka Tuđa zemlja i kratki poetski roman Magla i mjesečina. Kritičari su odmah po objavljivanju oduševljeno pozdravili kao izuzetno delo roman Derviš i smrt napisan 1966. Ovo remek-delo je napisano kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima, a počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja do čovekovog večnog pitanja pred svetom, spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi  Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška. Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

Meša sa suprugom Darkom

                                                                                                                    Meša Selimović sa suprugom DarkomFoto: www.secanja.com

Da je Meša spoznao ljudsku dušu do tančina, život razumeo bolje od ostalih, a slobodu video kao najveći ideal potvrđuje roman Tvrđava napisan 1970. godine, koji nas vraća u još dublju prošlost, 17. vek. Tvrđava je tu stvarnost, ali i simbol svakog čoveka, svake zajednice, svake ideologije zatvorene u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Ispunjena je verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija. Nakon romana Ostrvo, koji obrađuje teme iz savremenog života, usledili su Djevojka crvene kosePisci, mišljenja i razgovori, Uvrijeđeni čovjek, Tuđa zemlja, filmski sccenario Noć i jutraEseji i ogledi, Za i protiv Vuka, Krug i autobiografsko delo Sjećanja napisano 1976. godine.

U vezi sa svojim nacionalnim opredeljenjem, Meša je jednom prilikom rekao: Srbin je slavno biti, ali i skupo, gde je mislio je na sve one muke i peripetije kroz koje je prošao, da bi ostao veran sebi i bio ono što jeste. Svoj cilj je formalno postigao tek 1972. godine, kada je njegov roman Derviš i smrt izašao u Beogradu u ediciji Srpska književnost u 100 knjiga, pod brojem 95. U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, prenosi deo testamentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. gde piše: Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem.

Meša Selimović i Miloš Crnjanski

                                                                                                                   Meša Selimović sa Milošem Crnjanskim; Foto: www.prelepapoezija.com

Bio je biran za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije: NIN-ova nagrada, GORANOVA nagrada, Njegoševa nagrada, Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a. 1971. je penzionisan i preselio se januara 1973. godine u Beograd. Umro je 11. jula 1982. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana. O ljubavi je rekao da je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog, o narodu Naši ljudi žive mirno, a stradaju naglo, o čovekovoj prirodi Čovekova nada je jača od iskustva, ne može je pokolebati tuđi neuspeh Nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.

Izvori: www.draganlekovic.me, www.edukacija.rs

Ključne reči: Meša Selimović , Derviš i smrt , tvrđava , književnost , Ostrvo ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.