Aleksandra Kostić: Lice i telo koji nam saopštavaju ljubav su uvek ubedljiviji od rečenice: Volim te

Aleksandra Ničić 2018.
Komentari

Zbog čega neverbalna komunikacija ima tako značajnu ulogu u našem socijalnom životu? Kako uočiti, raspoznati i tačno interpretirati neverbalne znake koje nam šalje okolina? Tribina Kada telo govori, koja je održana 28. novembra u amfiteatru Filozofskog fakulteta u Nišu, bila je prilika da se čuju odgovori na neka od ovih pitanja.

Prof. dr Aleksandra Kostić; Foto: Aleksandar Đokić

Kroz interakciju sa publikom i slikovite primere, prof. dr Aleksandra Kostić je publici približila temu neverbalne komunikacije. Poseban akcenat je stavila na neverbalne znake lica i glasa kojima se izražavaju osnovne emocije. Čitajući istu rečenicu, na nekoliko različitih načina, nezavisno od značenja rečenice, profesorka je dočarala tugu, strah, ljutnju i prezir koje je publika uspela da prepozna na osnovu glasa. Osim toga, sa prisutnima je podelila tajne zavođenja, odnosno informacije o strategijama privlačenja pažnje putem određenog načina gledanja i osmehivanja. Najviše vremena bilo je posvećeno tumačenju facijalnog ponašanja osoba koje nisu iskrene i koje nas žele odvesti na pogrešan trag, sakrivajući ili falsifikujući informacije. Posle održane tribine, razgovarali smo sa prof. dr Aleksandrom Kostić o značaju, ulozi i razumevanju neverbalne komunikacije.

Šta je ono što govor tela može reći, a reči ne mogu?

Aleksandra Kostić: U većini situacija, neverbalnim signalima se više veruje nego rečima jer su oni dvotrećinski nesvesni. To, dakle, ne znači da neverbalne znake uopšte ne možemo kontrolisati, regulisati, smanjiti ili pojačati njihov intenzitet u skladu sa pravilima sredine u kojoj živimo. Na primer, u komunikaciji emocija,  neverbalni znaci deluju veoma ubedljivo i autentično. Umesto rečenice: Volim te, zapažamo šta je to što nam govore lice i telo sagovornika. Primećujemo veću otvorenost zenica, smešenje, pokušaj dodirivanja i tendenciju približavanja osobe koja želi da nam na takav način izjavi ljubav. Prijatno je gledati znake kojima se saopštavaju naklonost i simpatija, a neprijatno one kojima se pokazuje odbacivanje i neprihvatanje. Znamo da se učtive osobe uglavnom trude da verbalno ne iskažu negativne emocije i negativne stavove prema drugim ljudima. Osobe ih kriju i ublažavaju. Posebno, u socijalnim interakcijama u kojima hoćemo da izbegnemo probleme sa sagovornikom. Međutim, nekada procure znaci spontano doživljenih emocija koje nismo uspeli da prikrijemo ili falsifikujemo, a koji odaju negativne emocije ili naš pravi interpersonalni stav. Za veštog posmatrača kome to nije promaklo, ovaj neverbalni skup signala predstavljaće važniji izvor informacija od izgovorenih reči.

Pomenuli ste situaciju u kojoj telo sagovornika saopštava ljubav. Kako prepoznati da osoba naspram nas gaji takvu emociju prema nama?

Aleksandra Kostić: U prostornom ponašanju se javljaju značajne promene. Smanjuje se distanca. Ponekad se u težnji za fizičkom blizinom, narušavaju granice personalnog prostora što, ako simpatije nisu obostrane, može izazvati oštru reakciju. Telo sagovornika je meko postavljeno, lice ozareno i nasmejano, oči  blistave i pokretljive. Zaljubljene osobe se više osmehuju i češće gledaju jedni druge. Postoje i vaskularne promene (rumenilo) koje ponekad govore o prijatnoj uzbuđenosti, ali i izvesnoj nelagodnosti i stidljivosti. Tu je i pojava znojenja. Navela sam samo neke od znakova koje uvek treba staviti u određeni socijalni kontekst, uzimajući u obzir personalni sklop i iskustvo osoba koje učestvuju u socijalnom susretu.

47217485 934516670076755 2418436332792578048 n

Prof. dr Aleksandra Kostić; Foto: Aleksandar Đokić

Da li se neverbalnim komunikacionim znacima može manipulisati?

Aleksandra Kostić: Da, naročito onima nad kojima imamo kontrolu, a koji nisu pod patronatom autonomnog nervnog sistema. Dakle, možemo se praviti da osećamo divljenje prema nadređenom, koji inače, kod nas izaziva prezir. Možemo pokušati da sakrijemo ljutnju ili odvratnost prema osobi od koje nam zavisi pozicija. Takođe, uzdržaćemo se od svakog prekomernog emocionalnog izliva ako on nije poželjan ili dopušten u našoj kulturi (ispoljavanje straha kod muškaraca i ljutnje kod žena). Ako želimo da svog sagovornika uverimo da će imati našu podršku, ispoljićemo niz prijatnih, pozitivnih emocija koje nismo doživeli. Svi oni koji se upuste u čin laganja, moraju biti spremni da sa različitim stepenom uspešnosti manipulišu neverbalnim znacima.

Kako onda da u realnoj socijalnoj situaciji prepoznamo laž?

Aleksandra Kostić: Svaka socijalna situacija koja od nas zahteva da napravimo razliku između iskrenog i neiskrenog ponašanja, usmerava nas na pažljivo i precizno razmatranje javljanja, kombinovanja i sinhronizacije neverbalnih signala. Treba tragati za znacima sakrivanja informacija kroz otkrivanje suzbijenih ekspresija i maskiranja, u slučaju da sumnjate da neko želi da vas liši neke informacije. Sa druge strane, potrebno je da tražite nešto što je dokaz da osoba ne doživljava ono što ispoljava. To se može videti u neprimereno kratkom ili dugom trajanju ekspresije, neadekvatnoj sinhronizaciji i nemogućnosti da se ostvari simetričan intenzitet facijalne akcije.

Šta je značajnije u policijskim istragama − proučavanje neverbalne komunikacije ili upotreba poligrafa?

Aleksandra Kostić: Smatram da je značajnije posmatranje i tačno dešifrovanje neverbalnih znakova. Poligrafsko ispitivanje nije dovoljno pouzdan izvor informacija jer se zasniva na utvrđivanju  fizioloških indikatora uzbuđenosti, bez specifikacije koju kategoriju emocije osoba koju ispitujemo i u koju sumnjamo, doživljava. Međutim, problem je u tome što neki iskreni ljudi mogu biti uzbuđeni jer strepe ili se plaše da im se neće verovati.

S obzirom na to da ste na predavanjima govorili o značaju neverbalne komunikacije, da li bi u školama trebalo da postoji predmet vezan za neverbalnu komunikaciju, kao što postoji za verbalnu?

Aleksandra Kostić: Mislim da bi to bila dobra ideja. Nas, zapravo, ne uče kako treba otkriti znake laganja. Umesto toga, tokom socijalizacije, zahvaljujući posmatranju ponašanja različitih referentnih figura, mi naučimo da je potrebno i isplativo lagati.

Ključne reči: Aleksandra Kostić , Filozofski fakultet , Filozofski fakultet u Nišu , Kada telo govori ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.