Slađana Zarić: Najlepše je kada dokumentarni film nastavlja da živi i posle snimanja

Aleksandra Ničić 2019.
Komentari

Na koji način događaje koji su ostavili trag u ljudskim sudbinama predstaviti na objektivan način na filmskom platnu? Kako izgleda stvaranje jednog dokumentarnog filma? Na ova i mnoga druga pitanja je urednica dokumentarnih filmova u informativnom programu RTS-a Slađana Zarić dala odgovor.

Foto: Aleksandar Đokić

Predavanje Istorija kroz dokumetarni film je održano na Filozofskom fakultetu. Slađana Zarić je studentima prenela svoje dugogodišnje iskustvo i otkrila šta se krije iza stvaranja jednog dokumentarnog filma. Nakon predavanja smo sa njom razgovarali o prethodnom stvaralaštvu, načinu snimanja, kao i o budućim planovima.

S obzirom na to da ste radili i u štampi, i na radiju, i na televiziji, šta vam je najdraže od navedenog?

Slađana Zarić: Mislim da je televizija najveći izazov, zato što spaja i štampu i radio. Tu je priča i zvuk, a pored toga i slika. Osim toga, smatram da je televizija spoj novinarstva i umetosti. Kada radite dokumentarni film, vi izlazite iz onoga što bi bilo klasično novinarstvo. Priče morate da dignete na viši nivo uz pomoć kreativnosti.

Kako birate teme za dokumentarni film?

Slađana Zarić: Uvek krenem od sebe i onoga što je meni interesantno, a onda razgovaram sa svojim prijateljima. Tada vidim šta oni znaju o datoj temi. Tu stalno uzimam za primer trenutak kada sam krenula da radim dokumentarni film o Prvom svetskom ratu. Razmišljala sam šta bih mogla da predstavim. Onda sam razgovarala sa svojom drugaricom, koja je obrazovana žena, i ona me je upitala da li je povlačenje preko Albanije bilo u Balkanskim ratovima. Tada sam shvatila da mi, kao narod, nemamo elementarno znanje o hronologiji dešavanja tokom Prvog svetskog rata. Tako sam i napravila film Srbija u Velikom ratu. Tu sam, zapravo, htela da stvorim klasičnu hronologiju. Film je sada na Youtube-u, a ono što je jako zanimljivo jeste da se svake godine, kada kreće nastavno gradivo o Prvom svetskom ratu, broj pregleda naglo povećava. Dakle, današnjoj generaciji je mnogo lakše da sednu i pogledaju film nego da čitaju iz udžbenika.

sladja

Foto: Jovana Živanović

Koliki je izazov objektivno predstaviti činjenice, s obzirom na to da mlađe generacije uče iz Vaših filmova?

Slađana Zarić: Što se tiče istorijskih činjenica, tu nije problem biti objektivan. Ipak, smatram da ne postoji apsolutno objektivno novinarstvo, kao ni apsolutno objektivni istorijski podaci. Kada razgovarate sa dva istoričara, svako od njih može imati različita viđenja istog istorijskog trenutka. Međutim, jako je bitno shvatiti da je ono što je najpribližnije istini negde na sredini. Ja rešavam problem subjektivnosti i preuveličavanja tako što se trudim da mi sagovornici uvek budu kompetentni istoričari. Ipak, čak i kada su profesori na fakultetu u pitanju, morate biti svesni da ne može svako o svemu da priča. Stoga su i podeljeni po sektorima kojima se bave. Tako sam, recimo, kada sam radila film o Prvom svetskom ratu razgovarala sam profesorkom sa Filozofskog fakulteta u Nišu Božicom Mladenović, koja se bavila ženama u Prvom svetskom ratu.

Koliko je teško dobiti dozvole za intervju i snimanje?

Slađana Zarić: Kada neko vidi da ste vi novinar koji ozbiljno radi svoj posao, nema nikakvih problema. U pitanju su intervjui koji se emituju na prvom programu RTS-a, tako da je svakome čast da učestvuje u svemu tome. Što se tiče dozvola za snimanje, za neke institucije u inostranstvu je to jako kompleksno. Recimo, kada smo radili film Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ja sam obavestila sve institucije koje smo obilazili. U Splitu smo čak imali i policijsku pratnju. Radim na državnoj televiziji, te moram vodti računa za sve sektore koji su problematični. Morate mnogo razmišljati unapred i pregovarati.

Da li ste nekad trpeli cenzuru?

Slađana Zarić: Nisam imala problema, ako gledamo na cenzuru kao na neki politički stav koji je bio zabranjen. Ipak, film pre objavljivanja uvek morate pokazati svom uredniku. On može uvek da ima mišljenje koje se razlikuje od vašeg. Recimo, ja se uvek setim Aleksandra Tijanića. Meni je on bio fascinantan. Gledao je samo početak i kraj mojih filmova. Odmah bi znao da li je sve u redu ili ne. Recimo, kada sam radila Niko nije rekao neću, film o pilotima MiG-29, nisam dovoljno toga objasnila, a Tijanić mi je na to odmah skrenuo pažnju. Naime, pre tog filma radila sam film Let u smrt, priču o njihovom komandantu Milenku Pavloviću. U njemu sam objasnila koji su bili dometi raketa i kakvo je bilo stanje aviona. Smatrajući da je sve rečeno u prethodnom filmu, u filmu Niko nije rekao neću sam te informacije izostavila. Tada me je Aleksandar Tijanić zvao samo dan pred emitovanje i tražio da i to navedem, jer ne mora značiti da su svi gledali film Let u smrt. Ja sam bila besna, ali sam shvatila da je on bio u popunosti u pravu. On je i dao naslov filmu. Smatram da je to odličan naslov, jer su se svi piloti sa njime identifikovali. Bila sam vrlo počastvovana kada sam otišla u Batajnicu i videla da je napravljen spomenik svim poginulim pilotima. Na njemu piše: Niko nije rekao neću.

sladja2

Foto: Jovana Živanović

Kako ste u filmu Dijanina deca, došli baš do ideje da radite film o deci koju je Dijana Budisavljević spasila?

Slađana Zarić: To je fascinantna priča o jednoj od najvećih humaitarnih akcija, o kojoj se malo govori u Srbiji. Recimo, svi znamo za Oskara Šindlera, koji je spasao 1000 ljudi. Sa druge strane, Dijana je preko 7000 dece izvukla iz Jasenovca, a 12000 transportovala. Iz ovog dokumentarnog filma je nastala i izložba Dijanina deca, u Domu Vojske. Tako je bilo i za Milunku Savić. Pre snimanja filma njena kuća je bila u lošem stanju i u fazi raspada i bilo je jako teško doći do nje, zbog lošeg puta. Nakon snimanja kuća je renovirana, a puta asvaltiran. Njeni posmrtni ostaci prebačeni su u Aleju velikana. Najlepše je kada dokumentarni film nastavlja da živi i posle snimanja.

Trenutno je aktuelan film Ratne priče sa Košara i ima preko milion pregleda na Youtube-u. Kako ste uspeli da predstavite stradanja vojnika sa Košara na verodostojan način?

Slađana Zarić: Bilo je najpre teško samu predstaviti samu priču na verodostojan način, jer nikada nije bilo rađeno istraživanje pre toga. Vi tu, maltene, sami ispisujete istoriju. Teško je bilo prikupiti podatke, jer smo imali samo dnevne izveštaje pojedinih jedinica, koji su pomalo taksativni. Ipak, sreća je što imam tim sa kojim radim. Nije lako bilo ni snimiti dramatizacije i tražiti lokalitete koji su vrlo slični, jer se sve to dešavalo na Prokletijama, na 200 metara nadmorske visine, gde je bilo snega. Ratne priče sa Košara je bio jedan od najzahtevnijih filmova koje sam radila. Ja sam u tom filmu radila i režiju., sa dva odlična snimatelja i montažerom.

U filmu smo imali prilike da vidimo da su vojnici donosili uspomene sa ratova. Da li ste obavljali razgovore pre snimanja i tražili da svako od njih to donese?

Slađana Zarić: Da, razgovarala sam pre snimaja sa svakim od njih i tražila sam im da donesu uspomene i sve što imaju. Inače, ima mnogo toga što nismo ubacili u film, ali će sve to biti prikazano u seriji koja će se emitovati na RTS-u.

sladja3

Foto: Aleksandar Đokić

Kada će se emitovati serija?

Slađana Zarić: Ili do kraja godine ili sledeće godine. Sve zavisi od daljih obaveza i svega što dalje budemo radili. U svakom slučaju, biće i serije, jer ima dosta snimanih stvari koje nisu ušle u film, jer je bilo mnogo sagovornika. Osim toga, pratim komentare na društvenim mrežama. Ljudi su frapirani što o svemu tome ništa nisu znali.

Da li je neko odbio izjavu za film?

Slađana Zarić: Jeste. Mnogi su bili nepoverljivi. Pitali su se šta ja sada hoću posle dvadeset godina. Niko ih za sve to vreme nije konsultovao. Ja sam to radila piramidalno. Obratila sam se generalštabu da oni odrede stručne konsultante iz svake jedinice, a da ti konsultanti odaberu ljude koji će da pričaju. Taj koji je bio komandant na terenu zna šta je svako od vojnika doživeo. Sa te strane je bilo lakše, ali sa druge je bilo teško sve te priče sklopiti u hronologiju.

Osim serije, koji su Vaši dalji planovi za snimanje?

Slađana Zarić: Trebalo bi da krenemo da radimo neke nove projekte. Ja bih volela da se bavim početkom Drugog svetskog rata. Volela bih da završim i drugi deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ima puno neispričanih priča. Recimo, mnogi ne znaju šta je Blajburg. Kada kreneš da pričaš sa svojim najbližima,biraš temu. Novinarstvo je jedan prost posao, samo ako mu se pristupi na adekvatan način i ako novinari shvate da sve rade zbog gledalaca i slušalaca. Ti sa kojima sediš i pričaš svakodnevno su, zapravo, reprezenti tvojih gledalaca i slušalaca.

Ključne reči: slađana zarić , rts , dokumentarni film , ratne priče s košara , Filozofski fakultet ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.