Kostake Milkov: Put ka duhovnosti je zahtevan, traži hrabrost i iskrenost

Jelica Janačković 2017.
Komentari

Predsednik Balkanskog instituta za veru i kulturu u Makedoniji Kostake Milkov održao je predavanje na temu Razumevanje duše i duha u filozofiji, psihologiji i teologiji u amfiteatru Filozofskog fakulteta.

Foto: Jovana Živanović

Na predavanju je profesor Kostake Milkov objasnio razlike između duha i duše, kao i drugačija shvatanja ovih pojmova u filozofiji, psihologiji i teologiji. Podsećajući na osnovne odlike filozofskih shvatanja o postojanju monizma i dualizma, studentima je na zanimljiv način približio temu o kojoj govori. Ovo predavanje su organizovali Filozofski fakultet i EUS Srbija, koji je doveo Kostu Milkova u Srbiju i učestvovao u poseti Nika Vujičića u većim gradovima Srbije.

Sa Kostom Milkovim smo razgovarali o današnjem stanju religije, njenom mestu u društvu i značaju koji ima za njega, kao i o promenama kroz koje je prošla. 

Možete li napraviti paralelu između tumačenja pojma duše u filozofiji, teologiji i religiji?

Sva tri pojma su veoma široka i često se jedan preklapa sa drugim, tako da mi ne bismo mogli govoriti o tri ovakva segmenta i praviti paralele u njima, ali možemo govoriti o pravcima − filozofskim, religijskim i teološkim. Ako posmatramo čisto filozofski, a teologiju ostavimo po strani, u suštini imamo dva izbora. Jedan je materijalistički monizam, a drugi je duhovni dualizam. Kad je u pitanju hrišćanska teologija, ona po definiciji pretpostavlja taj idealistički dualizam. Prema materijalističkom monizmu, ne može se govoriti o konkretnom entitetu duše nasuprot tela. Naravno, monizam može slobodno koristiti u terminologiji dušu, ali monisti pod tim podrazumevaju skup mentalnih sposobnosti tela. Sa druge strane, dualizam veruje da postoji jedna logička distinkcija između duše i tela. U kontekstu ovog gledišta neki mislioci veruju da je duša jedan konkretan odvojeni samostalni entitet koji može opstati i biti svestan bez tela. S druge strane, postoji gledište koje veruje da je duša taj duhovni princip po kom se telo pokreće i uprkos tome što je duša duhovna i neophodna za telo, ona je integralno vezana uz telo. Počevši od Platona, mnogo je rasprava bilo oko postojanja i besmrtnosti duše. Hrišćanstvo je preuzelo dosta herminističke teologije da objasni svoja verovanja tako da se između 4. i 7. veka i na istoku i na zapadu može govoriti o opštem koncenzusu da je duša nezavisni samostalni entitet koji opstaje bez tela i u principu je večna. Jedino su rani teolozi bili u dilemi da li je duša večna uslovno ili bezuslovno. Bilo je i čisto filozofskih pokušaja da se objasni postojanje duše i jedan od najpoznatijih je pokušaj Renea Dekarta, iz kojeg proizilazi zaključak da možemo logički zamisliti da um može razmišljati nezavisno od tela. Savremena filozofija i psihologija mahom prilaze ovom pitanju sa perspektive materijalističkog monizma, posebno zato što su psihologija, psihijatrija i neuropsihijatrija nedvosmisleno otkrile regije mozga čija je funkcija tradicionalno bila pripisana duši. Danas se ne može više govoriti o tome da je duša odgovona za neke od tih funkcija koje su zapravo povezane sa funkcionalnošću ili disfunkcionalnošću jedne regije mozga, ali verujem da se o duši još uvek može naučno razmišljati, posebno ako uzmemo u obzir pitanje svesnosti. Iako je danas jasno da je čovek stvorio veštačku inteligenciju, svi oni koji su relevantni po ovom pitanju se slažu da smo svetlosnih godina daleko od razumevanja svesnosti. Zato smatram da je shvatanje duše iz dualističkog pogleda na svet još uvek racionalan i plauzibilan način razmišljanja o ljudskom i psihofizičkom stanju i kapacitetu.

Koji je najveći problem današnjeg društva?

Po mojoj analizi intelektualnog i kulturnog angažmana, najveći problem današnjice jeste radikalan individualizam koji se manifestuje manijakalnim trčanjem za zadovoljstvom i paranoičnim begom od bola. Ovaj stav rezultira društvom koje je automatizovano i otuđeno tako da sveukupno ljudsko mnjenje o dobrom životu se svodi na to koliko smo od čega iskusili. Savremeni psiholozi i psihoanalitičari nam kažu da današnji prosečni čovek zapadne civilizacije ne smatra da je živeo ako neke stvari nije iskusio, putovao, obogatio se, kupio mnoge stvari, i sl. Drugim rečima, principe savremenog profitnog menadžmenta smo prihvatili kao pojedinci. Glavna poenta života je što manje dati, a što više dobiti i to sa što manje uložene energije ili resursa. To je današnja bolest koja vodi ka smrti čovečanstva.

DSC 0050

Prof. Ljubiša Zlatanović i prof. dr Kostake Milkov; foto: Jovana Živanović

Koliko se promenio odnos države prema religiji?

Ne može se govoriti o bilo kakvim promenama u odnosu države i religije na globalnom nivou. Taj je odnos dinamičan, veoma često kontekstualizovan i najviše zavisi od ideologije društva, kulture ili jedne države. Čovečanstvo je učilo od istorijskih fenomena i pokušavalo da neke segmente sveta, civilizacije uopšte odgovori od loših izazova sa kojima su se vlasti i religije suočavale. Jedna od najvažnijih tekovina takvog analiziranja države i religije je savremena ideja o njihovoj odvojenosti. Mnogo toga dobrog je zapadna civilizacija dobila od ovakvog principa. Međutim, najveći deo država danas je došao do tumačenja da po ovom konceptu religija nema pravo da učestvuje u javnom diskursu društva. Nasuprot tome, zalažemo se za sekularizam. Sekularnost kao princip organizovanja društva po meni je nešto veoma pozitivno, jer to ne dozvoljava nijednoj ideologiji da dominira nad drugom. Sekularizam je, sa druge strane, ideologija koja se lažno predstavlja kao nešto neutralno. Pretpostavljam da ljudi sekularnog, nereligioznog pogleda na svet bezupitno smatraju da treba kreirati javnu sferu života ljudskog društva, dok se to religiji brani. To je fatalna greška i logička nedoslednost koja otvara put jednoj ideologiji da dominira nad svim drugim, a u to su uključene i religije. Rekao bih da je to najvažnija promena odnosa između države i religije danas, ali i ujedno najopasnija za budućnost.

Zbog čega se ljudi danas sve više udaljavaju od duhovnog, a vezuju za materijalno?

Kada ljudi prestanu da veruju u nešto što nas prevazilazi, nešto što je izvor nas samih i cilj našeg postojanja, jednom rečju − Boga, oni ne prestaju da veruju ni u šta, već obično počnu da veruju u svašta. Ovo je parafrazirana izjava jednog od najvećih hrišćanskih mislioca 20. veka K. S. Luisa. On je to dobro uvideo pre više od 50 godina. Danas smo svedoci toga da je bio potpuno u pravu. Ljudi više ne žive da bi stvorili društvo u kojem je važan dobar život, nego žive kako bi ostvarili profit koji se jedino može obezbediti eksploatacijom drugih, to je filozofija svako za sebe. Protiv ovakvog jednog stava pobunili su se neki od najvećih intelektualaca i pisaca 19, 20. i 21. veka. Možemo spomenuti Dostojevskog, Tolstoja, Tolkina, ponovo K. S. Luisa ili pisce poput Grahama Grina ili iz malo novijeg doba, Doroti Sejas. U suštini, ovi pisci analiziraju ljudsku tendenciju ka instantnom i materijalnom nasuprot dugoročnom i dubokom. U principu instantnog vrednovanja iskustva, ako jedan sladoled pričinjava zadovoljstvo, onda bi deset kilograma sladoleda trebalo to da umnože 100 puta. Ljudi brzo shvate da to zapravo nije odgovor, ali zato što su uvučeni u začarani krug ove trke za iskustvom, oni na jedan samoobmanjujući način pokušavaju da razočaranje prethodnim instantnim iskustvom nadoknade nekim drugim. Put ka pravom zdravlju i duhovnosti je mučan, zahtevan, traži hrabrost i iskrenost. Zato ljudi veoma često, kao i kad se pokušavaju osloboditi zavisnosti od nekih supstanci, otkažu.

Koliko moderne tehnologije utiču na veru i kulturu?

Sve što je čovek otkrio je nedvosmisleni doprinos za blagostanje čovečanstva. Skoro svako od velikih naučnih, a posebno tehnoloških dostignuća i otkrića je započeto sa željom da se poboljša svet. Međutim, ono što je najčešće bio princip primene tih dostignuća jeste da li se na njih gledalo kao na sredstvo ili na cilj. Moderna tehnologija je pomogla da se ljudi globalno i brzo povežu, da svet bude bezbedniji i doprinela tretiranju društvenih i pojedinačnih fizičkih izazova na način koji je pre samo sto godina bio nezamisliv. Nažalost, kada ova sredstva postanu cilj, pretvaraju se u svoju suprotnost, ono što nas treba štititi nas ugrožava, ono što nas treba približiti nas udaljava, ono što nas treba humanizovati nas dehumanizuje. Samo jedan pogled grupe mladih ljudi u svoje prenosne aparate pokazuje da mogu biti rame uz rame, a da nikad ne pogledaju jedni druge u oči. To je tragedija.

Ključne reči: kostake milkov , Filozofski fakultet , Filozofski fakultet u Nišu , tribina , teologija , psihologija ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.