Branislav Lečić: Lični adrenalin je najjača droga

Milica Vukić 2016.
Komentari

Glumac Branislav Lečić juče je na Pravnom fakultetu pozvao sve studente da se kao pojedinci probude i uspostave i biraju sopstvenu slobodu. On je ohrabrio mlade da brane svoju autentičnost i da ne dozvole sebi da se prodaju ili pokolebaju. Niste vi slučajno rođeni ovde i niko nije slučajno rođen negde, ali vas to niko ne uči. I kad počneš da misliš zašto nije slučajno, onda ćeš početi dobro da vidiš i ljude sa kojima živiš, i okolinu sa kojom si, i svetsku politiku, a bogami ćeš videti i ove domaće, koji rade to što se zove politika.

Foto: Aleksandar Đokić

Ističući kao svoju dužnost da prenese rođeno iskustvo, Lečić se prilikom govora osvrnuo i na vreme kada je i sam bio ministar kulture. Baš tada je, kako kaže, shvatio da ima posla sa jednim svetom koji uopšte ne zna šta je kultura, pa se ispostavilo da je tokom te prve demokratske vlasti morao neprekidno da objašnjava dimenziju kulture. 

Lečić je takođe skrenuo pažnju na to je pogrešno težiti ka tome da sretnemo svoju polovinu: Šta će mi polovina?! Sretni svoju celinu, sretni celoga sebe, tek tada se razmeni, nakon čega je usledio gromoglasan aplauz prisutnih. Još jedna stvar na koju je glumac uputio bila je snaga volje i negovanje ličnog adrenalina, koji je, po njegovim rečima, najjača i nezamenljiva duhovna droga!

Šta mislite, koliko su Srbi samosvestan narod? Da li veruju u kulturne potencijale svoje zemlje?

Branislav Lečić: Mi idemo u dve krajnosti. Jedna krajnost je samoponiženje i pljuvanje po sopstvenom narodu i neprepoznavanje ničeg vrednog. To su oni koji su prosto ugradili mehanizam odbrane tako što mrze rođeni narod pa i sebe same. A druga krajnost je samouveličavanje i preterivanje u toj važnosti koliko smo mi bolji od drugih i vredniji, nebeski narod, što je, naravno, isto preterivanje i zato ja to zovem isti štap sa dva kraja. Mera i ravnoteža je baš negde u centru, u sredini – ni plakanje nad sobom, ni samosažaljenje, niti samovažnosti uveličavanja sopstvenoga ja. Odgonetka i tajna je u vrednovanju sopstvene istorije i vrednovanju onoga što je u njoj granvitala, a to je da smo mi uvek bili na pravoj strani, mi smo ljudi koji znaju šta je dobro, a sta loše, šta je pravda, a šta nepravda. Ako iz tog ugla gledamo decu svoga naroda, očeve i dedove, onda ima smisla da zidamo jednu priču, koja će i našoj i deci naše dece doneti dobro. Važno je i da li će trenutak života u kome sad živimo afirmisati dobre ili loše – one koji nas prodaju i izdaju i one koji nas siromaše i koji nam u stvari kradu život, ili će biti to prepoznavanje onih koji su u stanju da ponovo probude onaj pozitivan i vitalan duh koji nas čini velikim.

Na koji način možemo postići taj balans između jednog i drugog kraja štapa, od samoponiženja do samouveličavanja?

Branislav Lečić: Prvo, rad na sebi. „Mera, to je sve", reče Šekspir. I Sterija Popović kroz Kir Janju kaže: „Sve sos mera." Uspostavljenje mere je presudno za inteligentnog čoveka. Da ne podlegne ni jednoj strani štapa, ni drugoj, nego da u centru pronađe svoju ravnotežu, poverenje u sebe, čak mogućnost i da zavoli sebe, jer to je recept za sreću. Ne da voliš sebe u smislu narcisa, nego da voliš i ceniš to što si baš tu rođen, da ne potcenjuješ svoj koren, nego da ga razvijaš u stablo i granu i da daš plod, a taj plod je sigurno tvoja lična sreća i ostvarenost u poslu. Treba raditi sve sa punoćom života, sad, a ne juče ili sutra, ili doći će jednog dana.

Kakav bi materijal za neki pozorišni komad bila trenutna stvarnost u kojoj živimo?

Branislav Lečić: Mi se ne bavimo tako banalnim tumačenjem sadašnjosti, jer to su uglovi i sočiva i optika, koju sigurno čita svako vreme i moderna i klasična dela, i domaća i strana. Pokušavamo da putem pozorišnog rada u stvari komuniciramo sa ovim vremenom, a ono odašilje jake signale koje dodiruju mnoge klasične i mnoge moderne teme koje su već zapisane. Tako da, imamo materijala koliko god hoćete.

Govorili ste o značaju obogaćivanja unutrašnjeg duha i potragom za sopstvenim identitetom. Čime se voditi prilikom te, najteže potrage?

Branislav Lečić: Svaki čovek treba da pođe od sebe, a onda da vidi i da prepozna to i među svojima. Onda ima šanse da se organizuje, ima šanse da nešto uradite vi na svom ličnom planu, da pomerite granice. I naravno, da svako jutro ustanete sa voljom i željom da osmislite taj dan, da vas ne pobedi inercija, depresija ili bezizlaz. Kada na to dodate i duhovne sposobnosti koje kultura nudi i hrani, onda ste na dobrom putu. I ranije ili kasnije, uspostavićete potpuno nove odnose. Nek se svako pozabavi svojom baštom. Nemoj da viriš u tuđu baštu i da tamo vidiš korov ili da zavidiš dobrom plodu, nego očisti svoju baštu od korova i pusti da raste dobar plod.

Dok najmlađi odrastaju uz rijaliti programe, samo optimizam nije dovoljan. Kako se može poboljšati slika o budućnosti Srbije? 

Branislav Lečić: Naravno da nije dovoljan. Delatnost! Oslobodi se straha i delaj! Zaboravili smo eros, strašno je tanatos prisutan i on nas ukopava. A eros je taj koji rađa život.

Koji bi bio Vaš savet mladima koji žele da napuste svoju zemlju?

Branislav Lečić: Moj savet je da sve učiniš da ovu zemlju pretvoriš u onu u koju hoćeš da odeš.

Ključne reči: branislav lecic , pravni fakultet nis , intervju , tribina ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.