Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Studentski život

Srđan Mitić: Bezuslovno verujem u izlečenje i u pravu ljubav

Marta Savić 30.9.2017. Komentari

Na raspustu između prve i druge godine srednje škole Srđan Mitić saznao je da boluje od multiple skleroze. U tom periodu imao je psihičke poteškoće jer je bio u pubertetu. U početku većina društva iz odeljenja nije znala za njegovu bolest, pa je bilo i vršnjačkog podsmevanja zato što se primetila promena, a nisu znali šta je u pitanju. Kasnije kada su saznali da je Srđan bolestan, svi su se izvinili i odnosili se drugačije prema njemu. Sada je na četvrtoj godini Novinarstva na Filozofskom fakultetu.

Foto: Anđelka Đokić

Od koga si u tom početnom periodu imao najveću podršku?

Srđan: Od svoje porodice. Imao sam krug prijatelja za koji se ispostavilo da nije ono što sam ja očekivao. U tim trenucima sam se osetio sam. Sada imam najbolju prijateljicu i znam šta je pravo prijateljstvo.

Da li si želeo da upišeš baš ovo što studiraš ili si zbog bolesti tražio alternativu?

Srđan: Hteo sam da studiram elektroniku, ali znam da bih sa ovom bolešću teško mogao da završim studije. Novinarstvo je bilo moja druga želja jer pratim sport i zamišljao sam da budem sportski komentator. Sada iz ove perspektive ne bih upisivao elektroniku jer sam mnogo zavoleo novinarstvo.

Kako kolege i profesori na fakultetu reaguju na tvoju bolest i da li ti pomažu?

Srđan: U prvoj godini fakulteta je mali broj ljudi znao o mojoj bolesti, mislim da ni danas ne znaju svi. Profesori me potpuno razumeju i imam njihovu podršku. Iako ove godine nisam imao dovoljan broj ESP bodova za budžet, dekan mi je omogućio da upišem završnu godinu o trošku fakulteta. Od prošle godine koristim karticu za lift. U prvoj i drugoj godini mi i nije bila potrebna, ali sam u trećoj godini potražio jer su nam skoro sva predavanja na trećem spratu i naporno mi je da idem stepenicama. U poslednje vreme imam problem sa prevozom, pa uglavnom taksijem dolazim na fakultet. Kada padne mrak, meni je teže. Sužava mi se vidno polje, a ravnoteža je povezana sa vidom i samim tim imam problem s tim.

Da li bi ti olakšao stvari lični asistent?

Srđan: Ne bih voleo da imam ličnog asistenta. Mislim da mogu sve sam i voleo bih da tako ostane. I dalje sviram gitaru i dosta komponujem. Desi se da pogrešim neki ton zbog desne ruke, ali to ispravim u programu. Kada to sredim i čujem kako zvuči, zadovoljan sam i zamišljam sebe kako tačno sviram. Znam da će jednog dana ruka da mi se vrati u normalu i da ću isto tako tačno da sviram.

Da li si pokušao lečenje alternativnom medicinom?

Srđan: Koristio sam homeopatiju, akupresuru i to pomaže, ali na kratke staze. Sa druge strane, to se dosta plaća tako da sam prestao.

Šta bi poručio budućim studentima sa invaliditetom?

Srđan: Mi smo isti kao i svi ostali i možemo da uradimo sve što poželimo. Ne postoje nikakve barijere. Osobe sa invaliditetom čak imaju i prednost prilikom zapošljavanja. Iz svog iskustva mogu da kažem da će ljudi izaći u susret. Ne sramim se što sam osoba sa invaliditetom, čak se osećam privilegovanim. Mislim da sam zbog ove bolesti sazreo pre vremena i da me je učinila boljim čovekom.

 U dve stvari bezuslovno verujem ­­­– u izlečenje i u pravu ljubav. Voleo bih da vladam svojom psihom, mogao bih da radim sve što hoću. Kad legnem uveče zamišljam sebe kako trčim i valjda šaljem neku pozitivnu reakciju kosmosu, tako da se nadam da će mi se vratiti ta mogućnost da ponovo trčim, zaključio je Srđan.

osobe sa invaliditetom,studenti sa invaliditetom,srdjan mitic,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.