Srđan Mitić: Bezuslovno verujem u izlečenje i u pravu ljubav

Marta Savić 2017.
Komentari

Na raspustu između prve i druge godine srednje škole Srđan Mitić saznao je da boluje od multiple skleroze. U tom periodu imao je psihičke poteškoće jer je bio u pubertetu. U početku većina društva iz odeljenja nije znala za njegovu bolest, pa je bilo i vršnjačkog podsmevanja zato što se primetila promena, a nisu znali šta je u pitanju. Kasnije kada su saznali da je Srđan bolestan, svi su se izvinili i odnosili se drugačije prema njemu. Sada je na četvrtoj godini Novinarstva na Filozofskom fakultetu.

Foto: Anđelka Đokić

Od koga si u tom početnom periodu imao najveću podršku?

Srđan: Od svoje porodice. Imao sam krug prijatelja za koji se ispostavilo da nije ono što sam ja očekivao. U tim trenucima sam se osetio sam. Sada imam najbolju prijateljicu i znam šta je pravo prijateljstvo.

Da li si želeo da upišeš baš ovo što studiraš ili si zbog bolesti tražio alternativu?

Srđan: Hteo sam da studiram elektroniku, ali znam da bih sa ovom bolešću teško mogao da završim studije. Novinarstvo je bilo moja druga želja jer pratim sport i zamišljao sam da budem sportski komentator. Sada iz ove perspektive ne bih upisivao elektroniku jer sam mnogo zavoleo novinarstvo.

Kako kolege i profesori na fakultetu reaguju na tvoju bolest i da li ti pomažu?

Srđan: U prvoj godini fakulteta je mali broj ljudi znao o mojoj bolesti, mislim da ni danas ne znaju svi. Profesori me potpuno razumeju i imam njihovu podršku. Iako ove godine nisam imao dovoljan broj ESP bodova za budžet, dekan mi je omogućio da upišem završnu godinu o trošku fakulteta. Od prošle godine koristim karticu za lift. U prvoj i drugoj godini mi i nije bila potrebna, ali sam u trećoj godini potražio jer su nam skoro sva predavanja na trećem spratu i naporno mi je da idem stepenicama. U poslednje vreme imam problem sa prevozom, pa uglavnom taksijem dolazim na fakultet. Kada padne mrak, meni je teže. Sužava mi se vidno polje, a ravnoteža je povezana sa vidom i samim tim imam problem s tim.

Da li bi ti olakšao stvari lični asistent?

Srđan: Ne bih voleo da imam ličnog asistenta. Mislim da mogu sve sam i voleo bih da tako ostane. I dalje sviram gitaru i dosta komponujem. Desi se da pogrešim neki ton zbog desne ruke, ali to ispravim u programu. Kada to sredim i čujem kako zvuči, zadovoljan sam i zamišljam sebe kako tačno sviram. Znam da će jednog dana ruka da mi se vrati u normalu i da ću isto tako tačno da sviram.

Da li si pokušao lečenje alternativnom medicinom?

Srđan: Koristio sam homeopatiju, akupresuru i to pomaže, ali na kratke staze. Sa druge strane, to se dosta plaća tako da sam prestao.

Šta bi poručio budućim studentima sa invaliditetom?

Srđan: Mi smo isti kao i svi ostali i možemo da uradimo sve što poželimo. Ne postoje nikakve barijere. Osobe sa invaliditetom čak imaju i prednost prilikom zapošljavanja. Iz svog iskustva mogu da kažem da će ljudi izaći u susret. Ne sramim se što sam osoba sa invaliditetom, čak se osećam privilegovanim. Mislim da sam zbog ove bolesti sazreo pre vremena i da me je učinila boljim čovekom.

 U dve stvari bezuslovno verujem ­­­– u izlečenje i u pravu ljubav. Voleo bih da vladam svojom psihom, mogao bih da radim sve što hoću. Kad legnem uveče zamišljam sebe kako trčim i valjda šaljem neku pozitivnu reakciju kosmosu, tako da se nadam da će mi se vratiti ta mogućnost da ponovo trčim, zaključio je Srđan.

Ključne reči: osobe sa invaliditetom , studenti sa invaliditetom , srdjan mitic ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.