Aleksandar Perišić: Nije ovaj svet toliko ozbiljan koliko ga mi činimo takvim

Marijana Stojadinović 2019.
Komentari

Novi šou Kompleksandar, nedavni prekid emitovanja emisije Veče sa Ivanom Ivanovićem na Prva TV-u, bili su samo neki od povoda za razgovor sa jednim od najpoznatijih srpskih stand up komičara Aleksandrom Perišićem.

Foto: lična arhiva

Osim navedenog, Aleksandar Perišić je pobednik prvog Otvorenog mikrofona u organizaciji standup.rs, što ga čini pionirom stand up scene. O humoru, inspiraciji, publici, gostovanjima i emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem razgovarali smo sa Aleksandrom Perišićem.

Da li postoji mogućnost da Vaš novi one man show pod nazivom Kompleksandar bude održan u Nišu?

Aleksandar: Šansa uvek postoji, ali ono što još uvek ne postoji je poziv. Kad usledi, odazivam se istog momenta. U Nišu sam nastupao tri ili četiri puta do sada, i vrlo sam bio zadovoljan i odzivom publike i reakcijiom iste i željom da učestvuju na način na koji to meni odgovara, tako da, Niš i uopšte južni deo Srbije, jeste mesto gde ću vrlo rado da se vratim, jer mi prija mentalitet ovog kraja.

U periodu od 8 godina rada obišli ste veliki broj gradova u Srbiji i regionu, nastupali na svim festivalima stand up komedije, kojim nastupom biste se najviše mogli pohvaliti?

Aleksandar: Šibenik. Samo iz razloga što mi se tada jedini put u karijeri desilo da mi je na trećem minutu čovek u prvom redu rekao: Prestani, brate, umreću ti. 

S obzirom na to da je u stand up komediji, podrška publike je od ključnog značaja za komičarev nastup, kako publika reaguje na Vašim nastupima?

Aleksandar: Taj odnos se menjao kako su godine odmicale, prvenstveno zbog toga što sam ja bio u kolevci stand up komedije kad je i publika bila u kolevci da bude stand up publika. Tako da, negde smo publika i ja prošli zajedno taj jedan evolutivni put i onda se kroz te godine malo iskristalisala ekipa ljudi koja dolazi na moje nastupe. Prema tome, imamo jedan interesantan simbiotički odnos. Moraš voleti publiku. Dešava se da neko bude i bezobrazan, ali ukoliko kreneš sa hejtom, ne možeš da uradiš svoj posao dobro, jer postoji još sto ili dvesta ili sedamsto ljudi koji će pročitati tu negativnu emociju. Ljubav, u onom najljudskijem smislu, između performera i publike mora da postoji. Jedan od postulata koji samom sebi postavio ubrzo se pokazao kao tačan. To je da, ako kreneš sa negativnim predznakom, ako kreneš sa negativnom emocijom, publika će to prepoznati i onda će se povući. Držimo do toga da smo ovde došli prvenstveno da se nasmejemo, tako je mnogo lakše odnositi se prema publici, što se onog pisanog materijala tiče koji nije improvizovani, koji se ne desi u tim nekim nepredviđenim situacijama, već smo napravili tu jednu priču da lepo reaguju, da me sačekaju kad mi je potrebno vreme da duže nešto ispričam, da ispoštuju i neke moje, da tako kažem, negativne osobine stejdž persone, koja je prosto zamišljena kao takva. Sve u svemu, razumemo se. Razumevanje bih podvukao kao drugu ključnu reč, nakon one osnovne elementarne ljudske ljubavi.

50407444 2167306133313052 7770791179402084352 n

Foto: Marijana Stojadinović

Prepoznatljivi ste po crnom humoru, zašto ste se odlučili za takvu vrstu humora?

Aleksandar: Nije to bila stvar koja je bila promišljena. Težio sam toj vrsti humora dugo, a nisam znao zbog čega. Džimi Kar je pričao o tome kako naše telo luči neke hormone kad se smejemo, a kad ti je potrebno više smeha nego u stresnoj situaciji? Crni humor je suštinski tako i nastao i nije nastao kad je nastala stand up komedija, nastao je vekovima pre. U Šekspirovskoj Engleskoj su to zvali gallows humor, zbog toga što je se dešavalo da neko ko bude vođen na vešanje, odvali nešto smešno. Zašto? Zato što ga očekuje smrt i zato što mu je potrebno nešto što bi ga oslobodilo pritiska. U prostoru i vremenu u kom živimo danas ne možemo da kažemo da nam nije potrebno često, situacija je takva da ti je potrebno nešto da ti pusti neki hormon, da ti život bude malo lakši, čak iako je privid.

Šta Vas pokreće, gde najviše pronalazite inspiraciju?

Aleksandar: Prvih sedam godina na Vikipediji, najiskrenije. Pretpostavljam da je slično onom rudarenju za bitkoinima. Pretražuješ stvari i tako kreneš po indeksu, po Vikipediji. Reka u Litvaniji, okej, nema ničeg smešnog. Vizantijski princ, ponovo nema ničeg smešnog. Ova je ubila sedmoro dece, ovde bi možda moglo nešto i onda je bukvalno veštačko jedno pretraživanje, pa sve do Kompleksandra, kada sam zapravo krenuo malo da pretražujem i po sebi i po nekim stvarima koje mene muče. I dalje ima dosta laži, jer negde i jeste ideja moja prevashodno da publika ne zna da li se to meni dešava ili ne, a što je sama granica zamrljanija, meni je jedna lična agenda ispunjenija. To da li će publika otići kući i razmišljati o tome šta sam hteo i zbog čega sam ispričao laž, ili zbog čega sam ispričao nešto što je istina, tu je već publika, što mislim da je važno, naročito danas, kada se kreatori odnose prema publici kao prema jednom polumrtvom telu kojem je potrebno plasirati sve što mu serviraš, jer neće moći, prosto ne želim da verujem da je tako i praksa pokazuje da na našim prostorima ima inteligentnog i vrlo intuitivnog naroda i ima vrlo dubokomislećeg, da tako kažem, na nivou svakodnevnog života, dakle, ljudi misle. Međutim, mnogi su se predali intrigantnim senzacionalističkim vestima i u celoj toj priči nije potrebno to smatrati tragičnim, ali prosto ja ne želim da izgubim misao da postoje ljudi koji vole malo i da se zamisle, tako da, želim da mislim da u mom materijalu ima dovoljno da smo se nasmejali večeras sat i po vremena i onda hajdemo kući i nazad u probleme. Nekad neko nešto dobaci i drago mi je da su to ljudi počeli da rade i rade u granicama normale. Nije se desilo na nivou ekscesa da prosto nekoga ne možeš da smiriš u publici, ali s vremena na vreme sa desi neko kome nikako nije jasno kako stvari treba da funkcionišu uglavnom, u 95 posto slučajeva desiće se da će neko nešto dobaciti i, ako Bog da, meni će se neke čakre otvoriti pa ćemo napraviti neki improvizovani deo, napravićemo dobro zezanje, onda ću ja da se vratim u svoj pisani mateterijal, ali je uvek lepo kada te neko inspiriše. Inspiraciju od stane drugih ne bi trebalo potcenjivati. Ona ima ključnu ulogu. Muzičar će čuti Morzeovu azbuku i od toga će napraviti ritmičku sekvencu. Suštinski, crne teme me pokreću i one politički nekorektne, u te dve grupe spada 80 posto mog nastupa. Ne postoji bolje objašnjenje od objašnjenja Danijela Toša, američkog komičara, koji je u svom nastupu izjavio: Izvinite ako vam večeras pređem granicu pristojnosti nekom svojom forom, povremeno pređem i svoju, tako znam da je još uvek imam. Crni humor, politički nekorektan humor, nije sam sebi cilj i niko nije ološ komičar da bi bio ološ od komičara. Nije ovaj svet toliko ozbiljan koliko ga mi činimo ozbiljnim i nisu problemi ovog sveta toliko veliki koliko ih mi nekad činimo velikim ili većim nego što jesu. Humor je jedan u bilo kojoj formi, ne pričam samo o stand up-u, pričam i o filmu, o stripu, o Gargantu i Pantagruelu. Samo još jedan, dodao bih, veoma efektan mehanizam odbrane, koji ljudski mozak pokazuje tom svetlu koji ga svakodnevno šamara, da može da se izbori s tim.

Kako biste opisali Vašu energiju na sceni?

Aleksandar: Fluktuirajućom.To je jedno od iskustva koje sam povukao iz pozorišta, ponekad mi je potrebno da budem mrtav ozbiljan, nekad da sam usporen, a nekada da bih ispao iz ritma. Zapravo, svaka fora zahteva određenju vrstu predstavljanja, odnosno načina predstavljanja. Nisam hteo da ograničim sebe da postanem mrtav ozbiljan komičar koji će pričati sat i po vremena. Svako od nas prolazi kroz raznorazna raspoloženja, kroz raznorazne ekspresije. Postoje sjajni komičari, kao što je Stiven Fraj, za koga ne znam da li se ikada nasmejao, vrlo je ozbiljan, i jednim ravnim tonom je njegova cela karijera prošla tako, i on je sjajan u tome što radi. Sa druge strane, imate komičare kao što je Kris Rok i imate poput onih koji prosto ne mogu biti mirni i ne mogu da budu mrtvi ozbiljni na stejdžu. Uglavnom, funkcioniše i jedno i drugo. Postoje i komičari koji šetaju između te dve krajnosti, stoga i volim da mislim da sam jedan od tih, iz prostog razloga što me različite teme zanimaju, a različite teme ili različite situacije mi zahtevaju različitu vrstu načina donošenja te fore.

Gde će se održati Vaši sledeći nastupi, spremate li novi stand up projekat?

Aleksandar: Sledeći nastupi će biti u Makedoniji, nakon toga u  Beogradu, Novom Sadu. Novi stand up projekat  bi trebalo, ukoliko sve bude kako treba, da bude spreman za oktobar ove godine. U međuvremenu trebalo bi da distribuiram predstavu Kompleksandar po Srbiji. Nemam puno planova, snimao bih i neki film, ali me niko ne zove. Citirao bih ponovo Džimi Kara, komičari su negde na nomenklaturi malo iznad gutača vatre i žonglera. Jedine planove koje mogu da pravim, vezani su za scenske nastupe.

 

50502887 320572031913672 8381118380194660352 n

Foto: Marijana Stojadinović

Kako komentarišete to što Ivan Ivanović neće više snimati emisiju na Prvoj?

Aleksandar: Kao kraj jedne vrlo uspešne ere, drago mi je da je poslednje Veče sa Ivanom Ivanovićem ugostilo Žarka Lauševića. Ivanu je bila želja da ugosti Žarka i to se i desilo. Imali su zaista jedan sjajan intervju, tako da, čini mi se da je Ivan otišao sa jednom visokom notom i tako završio tu priču. Šta će se desiti, to prosto ne možemo ni da spekulišemo, niti je zahvalno, ali deset sezona nije malo. Prvenstveno sa moje strane, mogu da kažem da sam imao sreće da postanem deo te priče poslednje tri godine i veoma sam ponosan na taj rad sa njima i naučio sam dosta. I cela ekipa scenarista je saglasna sa time da odlazimo, a šta ćemo dalje, to ne znamo.

Kada ćemo moći da gledamo nove emisije Veče sa Ivanom Ivanovićem, na kojoj televiziji će se emitovati?

Aleksandar: Ne znamo, sve spekulacije koje ste mogli da pročitate u štampi naprosto su spekulacije. Zasada smo na pauzi, nedefinisanoj, ne znamo koliko će potrajati.

Koju biste zanimljivu situaciju sa snimanja emicije Veče sa Ivanom Ivanovićem podelili sa našim čitaocima?

Aleksandar: Obe su videli. Prva je kada su me izradili sa šminkerkom, tada sam znao da nešto nije u redu u momentu kad mi je licu prinela četku za rumenilo, a ne sunđerčić za puder, ali dok je ona to razmazala, već je bilo kasno. Druga je definitivno bila kada sam imao Boža Vreću kao stilistu i to je jedna haljina koju sam sa apetitom iznosio u emisiji. To su mi dve najdraže uspomene. Kada budem umirao, ako se setim sebe u haljini, ja ću umreti kao nasmejan čovek.

 

Ključne reči: intervju , KOMPLEKSANDAR , Veče sa Ivanom Ivanovićem , ALEKSANDAR PERIŠIĆ ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.